Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

Sve o predstavama…

 

“ROMEO I JULIJA”/NP TOŠA JOVANOVIĆ- ZRENJANIN

REŽIJA i DIZAJN SVETLA: Nikola Zavišić
DRAMATURG: Kristina Bojanić
SCENOGRAFIJA: Željko Piškorić i Vladimir Savić
KOSTIMOGRAFIJA: Marina Sremac
KOMPOZITOR: Goran Simonoski
LEKTOR: Milica Janketić
SCENSKE BORBE: Dejan Karlečik

 

Lica:
ROMEO…………………………………………………………………Milan Kolak
JULIJA KAPULETI……………………………………………..Una Đelošević
MERKUCIO…………………………………………………………Stefan Juanin
TIBALD/GROF PARIS………………………………………..Dejan Karlečik
OTAC LAVRENTIJE (PADRE LORENCO)…………….Ljubiša Milišić
BENVOLIO……………………………………………………….Miljan Vuković
DADILJA……………………………………………….Jelena Šneblić Živković
KAPULETI………………………………………………………Dragan Đorđević
ŽENA KAPULETOVA……………………………………………Vesna Varićak
MONTEKI/MARKO…………………………………………Prvoslav Zakovski
KNEZ………………………………………………………………Milan Kočalović

INSPICIJENT: Gordana Jeftić                                   SUFLER: Ivana Titin

Scenska tehnika

Šef scene…………………………Srđan Vekecki            

Dekorateri……………………… Siniša Markov, Miroslav Lekić, Milan Marić, Dragan Lekić

Rekvizita…………………………Aleksandar Došen      

Svetlo………………………………Aleksandar Brustul i Tomislav Stoiljković

Ton…………………………………. Dušan Istrat i Aleksandar Ćuk

Garderoba…………………………Verona Sekač i Cvija Đuričin

Šminka……………………………..Draginja Puškarić

Krojački radovi………………….Aranka Aleksić

Stolarski radovi………………….Goran Janačković

Bravarski radovi…………………Damir Ristić, Miroljub Milićev

Pod rukovodstvom Vilmoša Kašlika

Reč reditelja

Želja mi je bila da se pre svega obratimo mladoj publici i da Šekspira približimo senzibilitetu generacija rođenih u XXI veku. To, naravno, ne znači da će predstava biti nerazumljiva za sve druge ljubitelje pozorišta. Ipak, fokus je na mladima, jer se i tematski ova tragedija bavi njima i njihovim zanosom. Nismo išli u epohu, nego smo se potrudili da u okruženju savremenog kostima, mobilne scenografije, grotesknog oružja za zabavu (pištolji i puške koji prskaju vodu), u namerno munjevitom ritmu, brzoj montaži, prikažemo smisao ljubavnog zanosa sa jedne strane, i besmisao gluposti i mržnje sa druge. Takva forma odgovara sadržaju: u „Romeu i Juliji“ cela se priča odigra za svega nekoliko dana, ona prosto izgori od plamena strasti i burnih emocija. Mi smo želeli da napravimo upravo takvu predstavu – jedan emotivni požar koji nosi sve pred sobom. Sa posebnim iznenađenjem na kraju, što ćete imati prilike da vidite kada dođe vreme!

Reč dramaturga

Zrenjaninska publika napokon ima priliku da se prepusti predstavi kakvu je dugo priželjkivala. Čuvena priča o Šekspirovim mladim junacima relativno je osavremenjena, a pri tom je zadržala uzvišeni duh kojim nas najpoznatiji renesansni pisac već 400 godina podseća koliko je ljubav snažna. Predstava „Romeo i Julija“, u režiji Nikole Zavišića, puna je zdravog optimizma, poigrava se žanrovima, sadrži elemente drame, emotivnu ravnotežu i dramaturški sklad.

Izbacivanjem delova teksta gde se prepričava radnja koja se prethodno odigrala pred publikom, kao i svođenjem poetskih momenata na minimum, kreirana je dinamična akciona komedija u kojoj su emocije iskrene i bliske sa današnjim moralnim poretkom. Napominjem deci da ukoliko žele da se oslobode čitanja obavezne lektire, nipošto ne računaju da će im ova predstava to omogućiti. Ali zahvaljujući šaljivom pristupu, kostimima, perikama koje junake čine sličnim junacima stripova, zbog brzog kretanja glumaca i uzbudljivih scenskih borbi, zbog kratkih i efektnih scena, scenografije, koja podseća na igralište, zbog vedrih songova i neočekivanog završetka, ova predstava preporučljiva je osnovcima, srednjoškolcima, studentima i svima koji na sat i po vremena, koliko traje prestava, žele da se prepuste turbulentnom mladalačkom duhu.

Biografija reditelja: Nikola Zavišić

Rođen je 1975. u Beloj Crkvi. Magistrirao je na Pozorišnom fakultetu Akademije lepih umetnosti u Pragu (DAMU), na Katedri za režiju u alternativnom i lutkarskom pozorištu, 2003. godine. Režirao je predstave u Srbiji, Crnoj Gori, Češkoj, Hrvatskoj, Sloveniji i Holandiji. Sa studentskom pozorišnom trupom koju je osnovao u Pragu (Com.Factory) obišao je mnoge festivale širom Evrope (Češka, Poljska, Belgija, Nemačka, Holandija).

Na Akademiji lepih umetnosti u Pragu, na Odseku za pozorište (DAMU) bio je asistent profesorke Jaroslave Šiktancove na katedri za glumu. Godine 2002. bio je asistent A. J. Weissbarda, dizajnera svetla kod reditelja Roberta Wilsona, na operi Osud (Sudbina) Leoša Janačeka (Leoš Janáček), na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Pragu. Ovo iskustvo trajno ga usmerava ka istraživanju upotrebe svetla u pozoriš

Režirao je u pozorištima za decu i odrasle: Malo pozorište „Duško Radović”: Kiki i Bozo, Skoro svako može da padne osim čaplje, Dečaci Pavlove ulice; Pozorište lutaka „Pinokio”: Aladinova čarobna lampa, Lucprda i velika krađa potoka, Bastien i Bastiena, Ali Baba i 40 razbojnika; Narodno pozorište u Užicu, Centar za kulturu u Pančevu, Gradsko pozorište u Podgorici, Dječje kazalište „Branko Mihaljević“ u Osijeku – Emil i detektivi, Jamesove mačke, Jonathanov let; Stranac: Divadlo Ponec – Prag, Češka; Several Suitcases… : Oerol festival – Terchelling, Holandija; 1984: Grand Theatre – Oerol festival – Bitef teatar – Beograd; Plastelin, Bli: Atelje 212 – Beograd; Godo na usijanom limenom krovu, Zdrav(o) Život(e)!, Hamlet: SNP – Novi Sad; Zamak: JDP –Beograd; RazBOYnici, Galeb 2, More, Zapis, Žene u narodnoj skupštini: Narodno pozorište/Narodno kazalište/Népszínház – Subotica; Igrajući Žrtvu, Važno je zvati se Ernest, Izbiračica: Narodno pozorište – Beograd; Jaz vas ljubim, Zbrana dela Williema Shakespeare-a, Izgubljene ljubezni: Slovensko ljudsko gledališče – Celje, Slovenija; Michael Kohlhaas: Mestno gledališče – Ptuj; Tri Sestre: HNK – Osijek, Hrvatska, itd.

Osvajao je nagrade: festival Zlatni lav, Umag – Hrvatska; Susreti profesionalnih pozorišta Vojvodine; Susreti profesionalnih lutkarskih pozorišta Srbije; TIBA festival; Festival pozorišta za djecu – Kotor, Crna Gora; Festival ASSITEJ-a Hrvatske, Čakovec – Hrvatska; Festival antičke drame STOBI – Makedonija; TEATAR fest, Banja Luka – BiH; Dani komedije, Jagodina, itd.

                                         *********************************************************

“IVICA I MARICA” 

Reditelj: Todor Valov 
Adaptacija: Simko Duhovna Nanova
Kompozitor Plamen Mirčev Mirona
Lutke, scena: Ivo Ivajlo Nikolov
Kostim Iva Gikova ​
Korepetitor: Matijas Murenji

Tu živi Duh Šume koji poznaje junake bajki i pamti sve čarolije i čuda… Ispričaće Vam zašto su siromašni drvoseča i njegova žena ostavili u šumi Ivicu i Maricu. Ova bajka nas podseća na to da se zlo rađa iz neznanja, nemaštine i straha. Ali morate da znate, da je dobrota i ljubav jača od svakog starha, brige i zlobe. 

Igraju:

Endre Kočiš
Elvira Gal
Imelda Vereš
 
(Predstava nema prevod na srpski jezik)

 

JANCSI ÉS JULISKA

Itt lakik az Erdő Szelleme, aki ismeri a mesék hőseit és emlékszik minden varázslatra és csodára…
Elmeséli Nektek, hogy a szegény favágó és felesége, miért hagyta az erdőben Jancsit és Juliskát.
Ez a mese arra emlékeztet, hogy gonosz tudatlanságból, nincstelenségből és félelemből születik. Viszont tudnotok kell, hogy a jószívűség és a szeretet minden félelemnél, bajnál és gonoszságnál erősebb.

 

JÁTSSZÁK:

GÁL ELVIRA

VÖRÖS IMELDA

KOCSIS ENDRE

KÖSZÖNTÜNK  TITEKET A VARÁZSERDŐNKBEN!

Itt lakik az Erdő Szelleme, aki  ismeri a mesék hőseit és emlékszik minden varázslatra és csodára…

Elmeséli Nektek, hogy a szegény favágó és felesége, miért hagyta az erdőben Jancsit és Juliskát.

Ez a mese arra emlékeztet, hogy gonosz  tudatlanságból, nincstelenségből és  félelemből születik. Viszont tudnotok kell, hogy a jószívűség és a szeretet  minden félelmnél, bajnál és gonoszságnál erősebb.

 

Todor Valov, rendező

                                                                *******************************************

ПОЖАР. Лаунџ / Контраст

или

Тамо где смо остали

Аутори текста: Миа Кнежевић и Момчило Миљковић

Режија: Миа Кнежевић

Драматург: Момчило Миљковић
Сценограф: Миљена Вучковић
Костимограф: Сенка Раносављевић
Организатор: Јована Стојаковић

 

Играју:

Алиса ЛАЦКО

Марко САВКОВИЋ

Сања РИСТИЋ КРАЈНОВ

Лидија СТЕВАНОВИЋ

Драгиња ВОГАЊАЦ

Сања МИКИТИШИН

Димитрије АРАНЂЕЛОВИЋ

Стефан ВУКИЋ

Марко САВИЋ

Зоран БОГДАНОВ

Душан ЈАКИШИЋ

Миодраг ПЕТРОВИЋ

Драган КОЈИЋ

Нина РУКАВИНА

Инспицијент: Снежана Радованов Кузманов
Суфлер: Милица Марић
Дизајн светла: Марко Радановић

Мајстор тона: Душан Јовановић

 

Прва проба: 20. априла 2016, салон 203, 10.00
Премијера: 27. септембра 2016, Камерна сцена, 20.00

Представа траје: два сатa и 20 минута и има једну паузу.

Током извођења представе користе се одломци из музичких нумера:  IKA Take ME To The Bar, The Good guys Jackpot, Jaazabella Find Me In Da (аутор Милош Мијаиловић). Захваљујемо: Александру Антићу, Бранку Миладиновићу, Божи Далмацији, Стојану Саковићу, Владимиру Бељанском, Бранку Душићу, Бојану Чотију. Захваљујемо свима који су помогли у реализацији представе.

Позоришни споменик

о сувише рано и трагично угашеним младим животима

Представа Пожар. Лаунџ/Контраст или Тамо где смо остали односи се на велике пожаре који су се десили у Новом Саду 2008. године (кафе „Лаунџ“) и 2012. године (дискотека „Контраст“). Текст, на основу којег је настала представа, заснован је на истраживању најважнијих аспеката документарне грађе о трагичним догађајима у којима је животе изгубило четрнаесторо младих људи, махом средњошколаца и студената Универзитета у Новом Саду: Мирјана и Милош Пекић, Милена Колунџић, Бранка Саковић, Борис Бјекић, Душица Кулаш, Марија Гавранчић, Владан Драговић, Марина Аничић, Тамара Миладиновић, Милена Далмација, Зоран Игњатовић, Марко Павловић, Ренато Вуковић.

Представа има за циљ да искуствима савременог, документарног „вербатим“ позоришта што дубље продре у личне и друштвене димензије деликатних узрока и последица пожара у „Лаунџу“ и „Контрасту“. Ово је позоришни чин који анализира стварност. Документарно позориште трага за истином о догађајима о којима још увек немамо јасну слику и чини се да је та слика намерно замагљена. Представа има за циљ да утиче на јавно мњење о догађајима који се тичу свих грађана. Истина је изрелативизована зато што не постоје стандарди – ни законски, ни практично примењиви а ни морални. А у питању је безбедност и основно људско право – право на живот. Ми смо дубоко угрожени. Не постоји прави систем него само спољашња симулација друштва. И тако је у свим аспектима. Каузални низ грешака доводи до тога да је криваца много више него што је то видљиво. У друштву у којем не постоји јасан закон, свако од нас је потенцијални кривац јер суштински не постоје норме и правила које нас терају да поштујемо законе а да нас исти ти закони уједно и штите од сопствених, катастрофалних грешака. Питање које се поставља је: „Како можеш да будеш крив по закону неке државе, ако ти је иста та држава омогућила да несметано радиш инкриминисане радње?“ И шта у таквом друштву значи уопште кривица? Шта је још потребно да се догоди да би се ствари из корена промениле? Да ли ће икада осећање личне одговорности постати идеал јавног деловања?

Глумачки и ауторски тим, а и будући гледаоци имају у личном искуству још увек свеже сећање на ове трагичне догађаје, незапамћених размера који су погодили земљу и младост у њој. Имена жртава, треба да се помињу и да се никад не забораве, а представа да на известан начин постане позоришни споменик њима и њиховим сувише рано и трагично угашеним младим животима.

Миа Кнежевић, редитељ

                                                                      ******************************************

ПЕТАР ПАН

 

По мотивима истоименог романа Џејмса Метјуа Бaрија

Редитељ: Роберт Валтл

Адаптација текста: Ивор Мартинић

Аутор сонгова: Оља Савичевић Иванчевић

Сценограф и креатор лутака: Синиша Илић

Кореограф: Оливера Ковачевић Црњански и Фросина Димовска
Костимограф: Милица Грбић Комазец
Композитор: Јован Шпира Обрадовић

Лектор: Саша Латиновић
Фотографија и видео: Ненад Михајловић
Дизајн плаката и програмске књижице: Една Мачковић

 

Играју:

 

ПЕТАР ПАН – Славен Дошло

ВЕНДИ, СИРЕНА – Кристина Савков

КАПЕТАН КУКА, ЏОН, КРЕЗУБАВКО – Слободан Нинковић

МАМА ДАРЛИНГ, ИНДИЈАНКА, САЊАЛИЦА – Неда Даниловић

ТАТА ДАРЛИНГ, ГУСАР МИКИ, ЧУПАВКО – Саша Латиновић

ЗВОНЧИЦА, МАЈКЛ, ЦРНИ ГУСАР – Славица Вучетић

ГУСАР СУНЂЕР, МРВИЦА – Миа Радовановић

 

Инспицијент - суфлер: Снежана Велимировић
Светло мајстор: Ратко Јерковић

Тон мајстор: Ђорђе Илић

Декоратери: Зоран Микић, Славко Карапанџа
Гардеробер: Марина Перић

Шминка: Горислав Видаковић

 

Израда лутака: Никола Комазец

Израда сценографије : Мирослав Кнежевић

Израда костима: Никодинка Фолић

          Редитељ: Роберт Валтл                     

          Директор Позоришта младих: Емилија Мрдаковић

Reč reditelja:

“Uzimam pravo da se prisetim svog prvog susreta s Petrom Panom. Rođen sam u Slovenj Gradcu, na severozapadu Jugoslavije. Kao dečak, jako sam voleo  da čitam, i kod sestričine sam video jako lepo ilustrovanu zbirku bajki. Nisu to bile diznijevske slike, već neka neobična mešavina stilova. I sad vidim plave korice, bajke su uostalom uvek plave.  Posuđivao sam slikovnicu i čitao je bezbroj puta. Kad  sam intenzivno počeo da se bavim pozorištem za decu, čekao sam idealne uslove da režiram Petra Pana. Prvi put u Zagrebačkom kazalištu mladih, kao glumački i scenski spektakl, a sada u Pozorištu mladih kao lutkarsku predstavu. Dva potpuno različita dramaturška i režijska čitanja.

Petar Pan postao je jedan od onih univerzalnih mitova koji su napustili svoje stvaratelje i otisnuli se u imaginarni svet, nastanjen herojima koji svojim životima podstiču maštu drugih.

Pisac Petra Pana je Džejms Metju Bari, rođen 1860, a umro 1937. Taj tajanstveni čovek niska rasta, rođen je u idiličnom škotskom seoskom ambijentu, u velikoj, siromašnoj porodici. Kad je imao šest godina, umro mu je stariji brat. Džejmi se povukao u svet mašte u kojem će provesti ceo život. Mnogi u toj traumi pronalaze prave razloge za nastanak Petra Pana, dječaka koji tvrdoglavo odbija odrasti. Često se postavlja pitanje je li Petar Pan postojao u stvarnosti. Na stanovit način i jest. James Matthew Barrie karijeru je započeo kao novinar u Nottinghamu. Bio je pasionirani čitatelj Waltera Scotta i u to vrijeme maštao o radu u londonskim kazalištima, što će se veoma brzo ostvariti. Svakoga jutra mladoga literata viđaju u Kensingtonskim vrtovima. U šetnju izvodi svoga velikog psa Porthosa. Čuvene postaju njegove igre s djecom i psom u parku. Već poznat pisac, prijatelj slavnoga Conana Doylea, nesputano je uživao kao veliko dijete, praćen začuđenim pogledima guvernanata. Izvodio je magične točke, izmišljao priče o gusarima i pustolovima. U igrama mu se pridružuju braća: George, Jack, Peter, Michael i Nicholas. Ti dječaci izravno su ga nadahnuli za nastanak Petra Pana. Dramu koju će napisati posvećuje baš njima – Kensingtonske vrtove je pretvorio u Nigdjezemsku, izmišljenu zemlju u kojoj žive braća i gusari.

Sanjiv i hrabar junak koji odbija odrasti javlja se najprije u romanu, a 27. prosinca 1904. prvi put je prikazan kao pozorišna predstava. Iz bizarnog i nikad posve objašnjenog razloga prvi Petar Pan bila je djevojčica odjevena u kostim sa zelenim lišćem. Šest mjeseci poslije Petar Pan igra se u New Yorku, Petar Pan, Zvončica, Wendy i kapetan Kuka postaju besmrtni junaci. Publika prvih predstava bili su isključivo odrasli. Trebalo je puno vremena da Petar Pan postane pravi dječji junak. Anegdota kaže da je legendarni Charlie Chaplin predložio Barrieju da tumači lik Petra Pana. Prava je otkupio Walt Disney, dvije godine nakon autorove smrti. Film je na Canneskom filmskom festivalu prikazan 1953, a predsjednik žirija pisac, slikar i režiser Jean Cocteau bio je potpuno očaran poetičnim svijetom letećih junaka. Uspjeh je bio golem unatoč činjenici da je Disney u kostim Petra Pana unio elemente Robina Hooda. Tugu izgubljenoga djeteta i tvrdoglavost izvornog junaka zamijenio je nasmiješenim i nestašnim dječakom. Kapetan Kuka gotovo je istovjetan onome iz izvorne priče. S filmom Walta Disneya, Petar Pan je postao univerzalni mit generacije baby boomera.

Konačnu potvrdu zrelosti naš je junak dobio u psihoanalizi početkom osamdesetih godina prošloga stoljeća kad Dan Kiley objavljuje Sindrom Petra Pana. Knjiga opisuje regresivnu tendenciju odraslih Amerikanaca kao jedan od problema suvremenoga svijeta. U umjetnosti našeg junaka oživljava Steven Spielberg, u filmu Hook koji gradi oko lika kapetana Kuke. Pravu reinkarnaciju autor i njegov junak dočekali su u pojavi Michaela Jacksona. Svoj park čuda nazvao je Neverland, u njemu se igrao s djecom, baš poput Barrieja, i tako je dodatno učvrstio mit o vječnom dječaku.

Ovdje u Novom Sadu, postavljam dramu Ivora Martinića koja stoji u nizu adaptacija Barriejeva romana. Potencira tvrdoglavu prirodu njegova jezika, čuva izvornu britansku luckastost, ali se obraća i današnjoj publici preko jednostavnih i učinkovitih intervencija. Medij lutkarstva je vrlo specifičan, nemoguće je u njega uvesti sve narativne linije. Lutkarstvo traži svedenost, ali i izrazito plastične situacije. Okupio sam izvanredan tim, računamo na izrazito suvremenu kreaciju, od vizualnog do glazbenog pristupa”

 

Robert Waltl

                                                                              ***********************************

 

CRNI

Мај нејм из Црни, Ђорђе Црни, енд мај папа воз а ролинг стон… Ај ем хандрд прсент хироу, хироу фром еври сенчери… Лет ми тел ју мај амејзинг стори… Naš 21. vek očima 18 veka. Sve je isto, samo nas nema… 

Predstava „Crni“ inspirisana viteškom dramom Ištvana Baloga “Crni Đorđe“ u adaptaciji Roberta Lenarda i u režiji Žanka Tomića jedan je od najneobičnijih projekata do sada, ne samo Ujvideki sinhaza, nego u pozorištu u Srbiji uopšte. Naime, tekst iz 18. veka, o srpskom junaku Karađorđu, na mađarskom jeziku, iz pera mađarskog pisca Ištvana Baloga, režira Žanko Tomić. Karađorđa furiozno igra sterijanac Arpad Mesaroš a njegovu ljubu Anđeliju očaravajuće slika Gabriela Crnković. Odavno u našem pozorištu nije napravljeno nešto tako pajtonovski bizarno duhovito. Smešno – cepa stomak. A oštro da boli glava… Evo još detalja….

O tekstu…

“Tekst iz 1812. godine biće kuriozitet ove sezone Novosadskog pozorišta. Mađarski tekst o srpskom heroju Karađorđu koji je napisan za vreme Prvog srpskog ustanka koristi jedinstvenu optiku narodnog heroja iz ugla mađarskih herojskih mitova, sa naivnošću romantičarskog duha. Romantičarski duh, naravno, postane ironičan u pristupu adaptacije i režije Žanka Tomića. Ispostaviće se da je to postdramski teatar o tome kako jedna nacija vidi istoriju, ili sadašnjost, druge nacije…” (Ferenc Nemet, autor adaptacije)

Rivrajter Robert Lenard: ”Tu je ova viteška drama „Crni Đorđe“ po pravilima sentimentalnog-herojskog-romantičarskog pisanja. Nije da nema neke istine u toj, inače ne baš vešto napisanom tekstu iz davne 1812. godine ‒ ali to je romantičarska istina. Istina epohoe koja još veruje u mitove i herojstva. Gledati na nacionalne heroje posle devedesetih nemoguće je na isti način kao pre. Mit je postao vic. Heroj je postao tarantinovska figura ‒ poza i popkulturni intertekst, istorijski horor i ironija. Tako je “uzvišena drama” o tome kako će doći heroj koji će nas spasiti ‒ postala komedija. Istina je to. Bolna, da umreš od smeha.”

Reditelj Žanko Tomić: „Crni je zapravo nov komad nastao novim pisanjem, rivrajtingom (Robert Lenard), naivnog romantičarskog komada sa pevanjem i pucanjem „Karađorđe“ Ištvana Baloga iz 1812. godine, koristeći samo strukturu pomenutog komada. Balogov komad se bavi munjevitim usponom junaka Crnog Đorđa od usamljenog prognanika do narodnog vođe koji na kraju osvaja i Beograd, o narodnoj buni zvanoj Prvi srpski ustanak. Naš akcioni mjuzikl se, međutim, bavi pitanjem: kako bi izgledao Poslednji srpski ustanak. Pa, kao i uglavnom sve oko nas – parodično.“

Arpad Mesaroš kao Crni: “Crni, u jednom trenutku junak, u ratu postane junačina a onda izgubi sponu sa realnošću, postaje političar. Igram stereotip. Karikiranog junaka. Možda on u jednom trenutku zato postoje i prihvatljiv… Crni više od svega voli svoju kuburu. Više od sebe, Anđelije, žena, vere, borbe… Kubura je njegova snaga, njegov fetiš. Ali više od svega toga, moj utisak je da je “Crni” veliko pitanje o tome, da li je moguća revolucija u vremenu kojem svedočimo, vremenu u kojem živimo, u vremenu nepodnošljivo potrošačkom u kojem je životni imperativ obići sva sniženja, kupiti što više robe, ne misliti kako je oko nas i nama. Pitanje pitanja je, da li išta može da se promeni? Može. Da se kupuje još više? Supermarket tako postaje zbirno i zborno mesto našeg života. On je. Često se pitam, kako mali čovek zamišlja promenu i boljitak? Da li je jedina promena kojoj se nada i stremi mogućnost da smeni tog nekog ko u datom trenutku može da kupi nešto više od njega?

Gabriela Crnković kao Anđelija: “Šta sve može sa se desi ženi u ratu? Mogu da je ponize, da postane zatvorenik, žrtva ili ljubavnica. Ako je ovo poslednje, bitno je da li je smatraju svojinom ili dobije uzvraćenu ljubav, pažnju i poštovanje. Anđelijina sreća leži u tome da u Crnom upoznaje takvog partnera koji je ne prisiljava, na koga gleda s oduševljenjem. U njemu vidi oslobodioca i heroja. I nema povratka. Nju zaslepljuju oduševljenje, ljubav, žudnja za borbom i ukus krvi. Realnost nestaje i sve što joj pada na oči je mrak… Taj Crni, Crni, Crni…”

David Klem, kompozitor: “Muzika je raznovrsna kao i život. To se odnosi i na naše heroje ove “viteške drame”. Svi mi imamo neki plan, neki put kojim bi da idemo, za koji mislimo da je najbolji, najbezbedniji, najkorisniji. Muzika je naša senka na tom putu. Neki nas potpis u pokretu. Crni je čist u svojoj prljavštini. Preteruje, i zbog toga je realan. Bode oči i tera te da trepćeš. Gledamo se u ogledalo, i tešimo da je krivo, da problm nije u nama. To što najviše buni u današnje vreme je baš ta “svetlost”. Da postoji svetlo u crnoj boji – lakše bi se objasnile stvari koje nam se dešavaju trenutno. Što nam više “osvetljavaju” put, to manje vidimo. Možda je rešenje da zatvorimo oči i da polako, tapkajući, ali pomoću svog instinkta krenemo putem koji smo sami odabrali, makar i ne videli ništa, oslanjajući se na sopstveni mrak, polako i postepeno paleći sopstveno svetlo. Tako više nećemo biti primorani da nas osvetljavaju, i da nas zaslepljuju. “ 

Koreograf: Ista Stepanov: “Ovakav tekst i Davidova savršena muzika mene potpuno pomeraju, kao i večita tema kojom se predstava bavi. Ljudska bahatost, agresivnost, glupost su neiscrpne pa još potrkrepljene nacionalizmom… Nema im kraja! I nebitno je sa čije strane dolaze. Danas, meni se čini da je sve crnje od crnog a ono što je svetlo je toliko potisnuto da se jedva primeti… Neznanje, nekultura i sebičluk cvetaju a prave vrednosti retko ko ceni. Postoje svakako i oni hrabri koji, uprkos svemu, razmišljanju svojom glavom i bore se za istinu. Za mene je prava čast da sam još jednom bila u društvu umetnika Ujvideki sinhaza. Rad sa njima na ovakvoj predstavi je svakako gledanje u svetlost.”

 

 

Crni ‒ Arpad Mesaroš

Ivan Petrović ‒ Gabor Pongo

Simić ‒ Atila Nemet

Caja ‒ Livia Banka

Stanoje Glavaš ‒ Zoltan Širmer

Ružica ‒ Emina Elor

Anđelija ‒ Gabriela Crnković

Joško Oglu ‒ Lehel Šoltiš

Kara Fejci ‒ Melinda Šimon

Miletić ‒ Daniel Gomboš

Ambrus ‒ Atila Giric

Anganti ‒ Atila Mađar

Dečak i još mnogo što šta ‒ Bence Salai, s. a.

Momak i još mnogo što šta ‒ Robert Ožvar, s. a.

Jelena, kasirka i još mnogo što šta ‒ Stanislava Orlović, s. a.

                                                                                                            Napisao: Robert Lenard

Po viteškoj drami Ištvana Baloga i adaptaciji Ferenca Nemeta

                                                                                                Tekstovi pesama: Ferenc Nemet, k. g.

Muzika: David Klem, k. g.
Koreografija: Ista Stepanov, k. g.
Scenografija: Saša Senković, k. g.
Kostim: Jasna Badnjarević, k. g.
Stručni saradnik: Vladimir Todorović, k. g.
Saradnica reditelja: Judit Ferenc
Sufler, inspicijent: Aleksandra Biro
Ton: Atila Lukač, Tibor Biro
Svetlo: Robert Majoroš
Foto: Srđan Doroški

Reditelj: Žanko Tomić

                                                                                                             ************************************** 

 

 ŽDRELO

http://pozoristekikinda.rs/wp-content/uploads/2016/10/Zdrelo-1-1024×521.jpg

BAJKA O USPAVANOM VREMENKU

Tekst: Bojana Ivanov-Đorđević
  Kompozitor songova: Momir Cvetković
  Scenografija: Sofija Lučić
  Kostimografija: Senka Đorđević

 

  Igraju: 
  Srđan Radivojević
  Tamara Tamči-Toskić
  Ivan Đorđević
  Neda Grubiša
  Jovana Andrejević
  Monika Boldovina-Bugle
  Dojna Petrović
  Sonja Radosavljević
  i 

Otvoreno srce sveta:
 Srdjan Pomorišić
 Slobodan Kerčuu
 Biljana Ilkić
 Ivana Jovanović
 Vera Mijailović
 Ana-Marija Bućinac
 Svetlana Dojčinov
 Milan Filipović
 Nikola Filipovic
 Kristina Boljanac
 Vladimir Nađ
 Marija Perić

 

FILOZOFSKI TEATAR ZA DECU
ILI 
FILOZOFIJA ZA POČETNIKE KROZ PRIZMU POZORIŠTA ZA DECU

Osnova ideje rada na ovakvom nesvakidašnjem spoju u kome je jedan od naših zadataka bio da napravimo inkluzivnu predstavu, bila je promišljanje veze između filozofije i pozorišta i mogućnosti da ta veza bude lajt motiv nove pozorišne priče za decu. Osnovni izazov bio je inplementirati u tok predstave rad sa decom sa smetnjama u razvoju i uključiti ih kao izvođače zajedno sa profesionalnim glumicima. Bez obzira na pomoć stručnih saradnika, za većinu angažovanih na predstavi bila je to skoro nepremostiva novina. Sledeći izazov rada na predstavi o Vremenku bio je pomiriti ta dva sveta – sveta osoba sa smetnjama u razvoju i nas kojima se čini da nas se problemi te populacije ne tiču. Ta „dva sveta“ trebalo je spojiti u jedinstvenu pozorišnu igru sa jednim jedinim ciljem – da posredstvom pozorišta za decu gledaocima uputimo poruku humanosti koja se zasniva na ideji da dobre zajednice funkcionišu jedino onda kada nisu podeljene na „ove i one“, nego kada su njihovi članovi upućeni jedni na druge uz uvažavanje razlika, ali i korišćenje potencijala različitosti o čemu se promišljalo još od davnina. Kada je filozofija u pitanju nedopustivno je ne pomenuti Platona i njegovo viđenje mogućnosti idealnog državnog uređenja koje se može primeniti na bilo kom primeru uređenja. Platonovo shvatanje idealne države je usko povezano sa njegovim shvatanjem vaspitanja i obrazovanja. Vapitanje i obrazovanje, koje je pod nadzorom države treba da urođene sposobnosti svakog građanina razvije i oblikuje u potrebna socijalna svojstva – da razvije smisao za zajednicu, za pravednost. Tako je jedan od osnovnih ciljeva države da obezbedi onu slobodu, u kojoj svaki građanin može vršiti onaj posao za koji je najobdareniji i najsposobniji.
Vreme kao tema odabrano je sa ubeđenjem da je to jedina dimenzija koja nadmašuje sve razlike ne samo među ljudima , već među bićima uopšte…Tako da se u našoj priči o vremenu u nekom smislu relativizuju sve razlike među ljudima – jedina razlika koja se želi istaći jeste ona koja se ogleda u nepremostivoj distanci između zla i dobra. 
Filozofija obavezuje, kaže Milan Uzelac u svom delu “Glavni pravci savremene filozofije” gde takođe navodi da danas stvar nije toliko u sporenju radi sporenja već u nastojanju da se razumeju stvari. Rezultati do kojih dolaze savremeni filozofi, ostaju ipak razumljivi samo u kontekstu celokupne filozofske tradicije,  pa  svaka filozofija ostaje živa u onoj meri u kojoj budi pitanja. Cilj naše predstave sa filozofskom temom Vreme jeste pobuđivanje mladih umova da postavljaju pitanja i podsticanje njihovog razvoja u duhu filozofije.  Krajnji  cilj dakle jeste i  filozofiranje na stari način  uz   opovrgavanje i odbacivanje neke filozofije, jer pitanje “šta je Vreme” zauvek ostaje pitanje bez konačnog odgovora.  Naša težnja bila je i jeste da se kroz Bajku o Vremenku filozofija  prikaže  kao najviša potvrda duha, a pozorište mesto promišljanja i  podsticanja razvoja u humanističkom duhu.

Bojana Ivanov-Đorđević

                                                                                 ********************************************************
                                                                          NA DRINI ĆUPRIJA
Reč reditelja Kokana Mladenovića

„Verujem da je Mehmed-paša Sokolović mislio da je njegova nesreća poslednja koja će se ikada dogoditi od trenutka kad, na mestu gde je u sepetu prevezen skelom preko Drine kao desetogodišnji dečak, bude podigao most. Most koji povezuje ljude i narode, povezuje malo i izolovano sa velikim svetom i donosi prosperitet mestu njegovog rođenja. Verujem da je bio uveren da će očaravajuća belina tog mosta osvetliti i prosvetliti svakoga ko ga bude prešao ili takao.

U povesti koju nam Ivo Andrić opisuje u svom remek-delu, veličanstvena zadužbina jednog vizionara, ponajmanje predstavlja mesto spajanja i radosti, već mesto uzidavanja dvoje blizančadi, mesto nabijanja na kolac, mesto samoubistva lepe Fate Avdagine. Mesto hapšenja mučenja, odsecanja glava, mesto svakojake nesreće koje je tu da pravi granicu, razdvaja države i narode, biva osvajano, pa i porušeno, od mržnje i nerazumevanja.

Kakvi to ljudi nastanjuju višegradsku kasabu? Kakvi je to narodi pohode i osvajaju, kad im je pošlo za rukom da izvrgnu smisao jedne čiste i čestite zamisli? Moramo li svemu da damo ružni i naopaki smisao? Postoji li išta što nadrasta podele i mržnje i što bi Drinu prestalo da čini granicom nezdravih ambicija, a most u Višegradu mestom zločina i podela?“

Iz intervjua sa Kokanom Mladenovićem, „Politika“, 3. mart 2016.

 

По мотивима дела Иве Андрића

На Дрини ћуприја

Режија и адаптација: Кокан Младеновић

 Драматург:

Светислав Јованов

Кореограф:

Андреја Кулешевић

Композитор:

Ирена Поповић

Сценограф:

Марија Калабић

Костимограф:

Татјана Радишић

Сценски говор:

др Дејан Средојевић

Асистент режије:

Марко Торлаковић

Асистент драматурга:

Данка Дебељак

Продуцент:

Николина Стјепанoвић

 Инспицијент:

Золтан Бешењи

Суфлери:

Снежана Ковачевић

Мајстор тона:

Душан Јовановић и Владимир Огњеновић

Мајстор светла:

Мирослав Чеман

Асистент костимографа:

Снежана Хорват

Асистент сценографа:

Нада Даниловац

 Премијера: 17. марта 2016, сцена „Пера Добриновић“

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

 Захваљујемо:

 Ненаду Илићу, Горану Левију, Едити Јанков, Мухамеду Зиљкићу, Мухамеду Греку, Михајлу Божовићу и Таџисер Севинћ

 Представа траје два сата и тридесет минута.

 © Задужбина Иве Андрића, Милутина Бојића 4, Београд 

 Играју:

Јелена Антонијевић, Страхиња Бојовић, Даница Грубачки, Гордана Ђурђевић Димић, Григорије Јакишић, Душан Јакишић, Милан Ковачевић, Југослав Крајнов, Тијана Максимовић, Марија Меденица, Сања Микитишин, Вишња Обрадовић, Игор Павловић, Александра Плескоњић, Нина Рукавина, Марко Савић, Оливера Стаменковић, Мирослав Фабри, Милован Филиповић, Радоје Чупић

 Деца: Михајло Бугарски Никола Велимировић, Сергеј Стојановић

 Музичари: Арпад Бакош, Балша Пешикан

                                                                                                            ******************************************************************

 

PESMA BELOG KITA

Pesma Belog Kita- po motivima Mobi Dika Hermana Melvila

Adaptacija i tekst: Luka Kurjački i Antal Attila

Koncept i režija: Antal Attila

Dizajn scene i lutaka: Ferenczi Réka

Dramaturg: Luka Kurjački

Muzika: Antal Attila

Muzički saradnik: Danilo Mihnjević

Asistent reditelja: Hajnalka Kovač

Lektor teksta: Ljiljana Pinterić

Lektor za scenski govor: Milica Janketić

Koreografija: Senka Petrović

 

Podela:

Mobi Dik, mornar – Danilo Mihnjević
Kapetan Ahab, mornar – Miroslav Maćoš
Išmael – Kristian Kardoš
Kraljica, Pecaribić, Ajkula Šef, mornar – Senka Petrović
Gospa Kit, Lignja, Pip, mornar – Nataša Milišić
Plavi Kit, Ajkula br. 3, mornar – Sneža Popov
Drugi Kit, Ajkula br. 2, Tesar, mornar – Tantjana Barać
Ulješura, Stari Mornar, Krčmar, mornar – Aleksandar Dragar
Harpunaš Kvikveg, mornar – Andrija Poša
Oficir Stab, mornar – Olgica Trbojević Kostić
Ribice, mornar – Hajnalka Kovač

i svi još po nešto

inspicijent i sufler: Aleksandra Šalamon

izrada lutaka: Tibor Farago i Ferenczi Reka

majstor svetla: Robert Lacko

majstor tona: Vladimir Lucić

oslikavanje dekora: Viorel Flora

stolarski radovi: Goran Janačković

krojački radovi: Aranka Aleksić

garderoberka: Ester Farago

dekorateri: Vladimir Živin i Nikola Lalić

izrada scenografije: Miroljub Milićev, Damir Ristić i Goran Janačković

šef tehnike: Vilmoš Kašlik

                                                                  *******************************************************

 

AMADEUS

Piter Šafer

Amadeus

Prevod na mađarski – Mikloš Vajda

Podela:

Antonio Salijeri  - Aron Balaž k.g., dobitnik nagrade Jasai, Sterija, Patakijev prsten

Volfgang Amadeus Mocart – Ervin Palfi, dobitnik nagrade Jasai i Patakijev prsten

Konstanca Veber  - Čila Pamer

Ventičelo 1. – Hermina G. Erdelji, dobitnik nagrade Sterija

Ventičelo 2.- Petronela Kermeci

Jozef II., austrijski car – Arpad Černik

Grof Von Štrak- Atila Seke

Franc  Orsini Rozenberg- Čaba Ralbovski

Baron Gotfrid van Sviten- Tamaš Hajdu

Sluga Salijerija – Nandor Silađi, dobitnik nagrade Patakijev prsten

Senešal – Atila Barat

Tereza, Salijerijeva žena – Judit Verebeš s.a.

Katerina Kavalijeri – Timea Filep s.a.

Gospoda – Zoltan Rokuš s.a., Aron Silađi s.a.

 Scenograf – Balaž Horesnji k.g.

Kostimografkinja – Marta Pilinji k.g.

Dramaturg – Barbara Ari-Nađ k.g.

Inspicijent/sufler – Edina Kulhanek

Asistent reditelja – Timea Biro

 

Reditelj – Atila Bereš k.g.

 Predstava se igra u dva dela, dužinu od 3 sata.

 Prva premijera Drame na mađarskom jeziku u 2016/2017-oj pozorišnoj sezoni Narodnog pozorišta Subotica.

Premijera: 14. 10. 2016.

 Reč reditelja:

Peter Shaffer Amadeusának egyes momentumait hiába keresnénk Mozart vagy Salieri életrajzában. Shaffert nem annyira a történelmi hűség érdekelte, hanem egy sokkal általánosabb és korok felett álló kérdés: miben áll az isteni tehetség, és miért pusztítjuk el azt, akinek ez a tehetség megadatott? Az Amadeusban Salieri sikeres udvari zeneszerző, Mozart kortársa és riválisa. Befolyásos, gazdag, intelligens, de Mozarthoz képest középszerű. Ez a középszerű ember mégis az egyetlen, aki annyira érzékeny, hogy megértse Mozart zsenialitását. Érti, de nem tudja elviselni, mert hiányzik belőle az emberi nagyság, ami ahhoz szükséges, hogy saját korlátait elfogadja. Az Amadeus a művészi tehetség ördögi és isteni vonásait helyezi ellenpólusba, és ezáltal valami nagyon fontosat fogalmaz meg a mindannyiunkban meglévő belső küzdelemről. Kicsinyesség és nagyvonalúság, félelem és bátorság, középszer és kiválóság egymásnak feszülése a darab, és számomra annak megfejtése az elsődleges, hogy legtöbbször miért a rossz diadalmaskodik bennünk és a világban.

                                                           *********************************************** 

 

 

„ALLEGRO CON BRIO”

REDITELJ: EVGENY IBRAGIMOV (RUSIA)

KOREOGRAFIJA: ALEXEI ISCHUCK (RUSIA)

SCENSKA SLIKA: EVGENY IBRAGIMOV

MUZIKA: NIKOLAY YAKIMOV (RUSIA)PREVODILAC: EVA PAVLETIĆ

 

IGRAJU:

BOŠKO BOŠKOV

FRIDRIK GERTRUD

HORVATH BLANKA/PINTER NIKOLETT

GREGUŠ ZALAN

KALO BELA

KOČIŠ ENDRE

JASMINA PRALIJA

BRANISLAV TRIFKOVIĆ

VEREŠ IMELDA

Reč reditelja:

Ansambl Dečjeg pozorišta Suboticapredlaže vašoj pažnji predstavu za decu I odrasle „Allegro con brio”, što znači „Veselo, nadahnuto”. Neka to bude praznik za sve Vas. Radost je neophodna svakom Čoveku, a naročito deci. Dete – to jeste Čovek, a ne buduću Čovek I prema njemu treba odnositi sa velikim poštovanjem.

 

 Dragi  prijatelji, zdravo da ste!

  Ansambl Dečjeg pozorista Subotica

Predlaže vasoj pažnji predstavu za decu i

Odrasle „Allegro con brio”, sto znači

„Veselo i  nadahnuto”.

Neka to bude praznik za sve Vas. Radost je

Neophodna svakom Čoveku, a naročito

deci. Dete-to jeste Čovek, a ne

Čovek i prema njemu treba se odnositi sa

velikim postovanjem.

  Srdačno

   Evgenije Ibragimov

 

                                                                                  *************************************************************

 

 FAMA O BICIKLISTIMA

Predstava “Fama o biciklistima”, muzički metahoror o kraju istorije, koju je po tekstu Svetislava Basare režirao Robert Lenard, jednostavno se mora videti. Zašto? Hiljadu i jedan je razlog a najvažniji: da bi se ludilo savladalo, mora se proživeti.

Biografija pisca Svetislava Basare

Rođen jednog decembra u Bajinoj Bašti. 1953. godine. Oduvek pisao odlično, sve što napiše fantastično odzvanja na svim jezicima na kojima je preveden do sada: engleskom, francuskom, nemačkom, mađarskom, bugarskom, španskom, italijanskom, makedonskom… Pisac je koji, kao i svaki – ima li još takvih – normalan čovek u Srbiji, ludi od stvarnosti. Ono što svaki – ima li još takvih – normalan čovek nema priliku nigde javno i glasno da kaže, Basara ima u kolumni u listu “Danas”. Ta nam kolumna prečesto bude lekovita. Zapravo, famozna je. A kad čovek bolje razmisli, njena “digest verzija” zapravo je roman “Fama o biciklistima”, ingeniozna zajebancija o našoj prošloj i budućim stvarnostima… Naš današnji život hiruški je anticipiran u njoj…

 

Biografija reditelja Roberta Lenarda

Senćanin, rođen jednog maja 1983. godine. Diplomac novosadske Akademije umetnosti, klasa profesora Bore Draškovića. Tokom studija desio se fatalan događaj: asistent Boris Liješević doveo ga je na predstavu „Očišćeni“ Krištofa Varlikovskog koju I danas sanja i zbog koje žali što nije Poljak. Bio je asistent Andraša Urbana, Olivere Đorđević i Boruta Šeparovića. Od tada je levičar – u postajanju, kako bi to definisali Delez i Gatari. Režirao je u Budimpešti („Esterova ostavština“), u Subotici („X“), u Salašarskom pozorištu („Pikantne pripovesti“) i u Novosadskom pozorištu („Nojzacer kabare“, Pijani proces“). Drame koje je napisao („Oni koji bdiju“, „Šizopolis“, „Tetovaža“) igrale su se u Subotici i u Mađarskoj. “Forum” mu je nedavno objavio zbirku dramskih dela „Šizopolis“… Dosta vremena provodi u pozorištu, kad nije tamo – čita kvir teoriju, Brehta, Žižeka, Fukoa, romane Umberta Eka, Roberta Bolanja, Herte Miler, Mišela Uelbeka i Vladimira Sorokina. Fan je Tarantina, Sokurova, Grineveja, Ozona, Godara i Felinija. Želi da bude Sara Kejn u muškom obliku, ali mu uporno ne uspeva…

 

Reditelj Robert Lenard o “Fami”: ”U romanu „Fama o biciklistima“ Svetislav Basara i njegovi biciklisti ružinog krsta grade ludnicu za dvadeset miliona ljudi. To je približno bio broj stanovnika u SFRJ 1987. godine. Evangelijski biciklisti u predstavi Novosadskog pozorišta grade još veću ludnicu: za 472 miliona stanovnika. To je broj stanovnika Evrope…

Nije više Jugoslavija u raspadu, kao pre trideset godina, nego ceo svet. Pre svega Evropa. No teorije zavere su aktuelnije nego ikad: od CIA-a do KGB-a, od Jevreja do HAARP-a, od islamskih terorista do futbalskih huligana … Tu je i misteriozna teritorija biciklizma, sa svojim poimanjem vremena i prostora, snova i psihoanalize.

Vavilonska kula Velike ludnice nije više san, već je java. U njoj se nalaze šizoidni stanovnici našeg sveta koji plešu i pevaju kao da je sve u redu a kula je već uveliko razdrmana, na samoj ivici raspada. U ovoj ludnici, koja nije samo izgrađena, već i funkcioniše savršeno u svojim imbecilnim mehanizmima, propada pravilo da je jednooki kralj među slepcima. Ovde je slepilo najdragocenija ljudska osobina.

Krimić i filozofska predstava, mjuzikl i pshijatrijska dijagnoza ‒ to se sprema u Novosadskom pozorištu u obliku adaptacije kultnog romana „Fama o biciklistima“.

 

Glumica Gabriela Crnković, koreograf u predstavi: “Kako bi bez umetnosti izgledao svet? Nekad se probudim i imam osećaj da više nemam snage za borbu. Jer, vremena su takva da se svakog dana moramo boriti protiv nečeg, sa nekim, za nešto. Malo je smešno da se borimo za to da bismo mogli pristojno da radimo, a ne za to da bismo što manje radili? Zar to nije pomalo komično? Kod Basare mi se dopada ta ironično – humorna ravan teksta. Volim ironiju. Višeslojnost. “Fama o biciklistima”zapravo je društvena igra koja ima svog voditelja. Igra jedo vreme funkcioniše savršeno, igrači igraju po pravilima, dok ne počnu da preuzimaju inicijativu a tad postaju nezaustavljivi.”

 

Glumci o “Fami”: asocijacije, utisci, citati, misli…

 

Zia Figura:“Sloj, točak, početak, i kraj, stanje, sat, točak se vrti, oči, duh u oku, promena, skok(ovi). Tik i tak. Tiktak.”

 

Daniel Husta:“Biciklisti ne postoje!”

 

Bence Salai: “Ljudski rod ne želi da čuje istinu o sebi i u stanju je čak i da ubije kako je ne bi čuo…”

 

Aron Silađi: ”Ne postoji ni jedan čovek na svetu koji nije duševni bolesnik. U pozorištu pogotovo!”

 

Arpad Mesaroš: ”Pitanje mašina je, inače, takođe teološko. Kako je Bog stvorio čoveka koji se pobunio protiv svog stvoritelja, tako on pravi mašine koje će se pobuniti protiv njega. Čovek je izgradio Vavilonski toranj i Vavilon će potčiniti čoveka.”

 

Gabor Pongo: ”Koliko ja znam, “Fama o biciklistima” je jedina misterija koju Šerlok Holms nije uspeo da reši. Dr. Vatson, tj. ja, je po mišljenju Holmsa bio na dobrom tragu jer iza slučaja besnih jurcajućih biciklista ne stoje kriminalne radnje! Najverovatnije se radi o psihopatama!”

 

Agota Ferenc

Agotaina ideja:

Fama je varijacija, ili nije…

Metafora na bicikliste, ili nije…

Sećanje na davnine i budućnosti, ili nije…

Volja za životom i smrti, ili nije…

Sećanje da ima izlaza, ili nema…

Ili ima…

Ili nema…

Ili ima… 

Ili nema…

Ili…

Ili…

Ili…

 

Emina Elor: ”Fama o biciklistima je priča o nama malima zatvorenim u veliki i surovi svet prepun laži i neistine.”