Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

Selektorka Ana Tasić objavila selekciju 62. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine

 

62. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine
Selekcija i obrazloženje

 

Na samom početku ovog pogleda na program 62. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, koji čini sedam predstava u večernjem i četiri predstave u programu za decu, treba napomenuti činjenicu o njegovom izuzetnom, zaista nesvakidašnjem kvalitetu. U vezi sa time je i činjenica da u program nije ušlo nekoliko predstava koje su zaslužile da tu budu, ali nisu, zbog ograničenosti broja predstava, kao i zato što su one u svojim određenim segmentima nešto slabije od izabranih predstava. To su predstave Situacije Narodnog pozorišta iz Sombora, Čarobnjak iz Oza Novosadskog pozorišta i Galeb 2 Narodnog pozorišta iz Subotice. Na primer, Čarobnjak iz Oza Novosadskog pozorišta je vrlo virtuozno, raskošno muzički i koreografski ostvarena predstava, ali se ona nije našla u programu predstava za decu jer ne odgovara u potpunosti kriterijumima produkcije za decu, a u večernji program, gde bi joj više odgovaralo da bude, nije mogla da bude uključena jer Novosadsko pozorište već nastupa sa svojom drugom predstavom, mnogo kompleksnijom i značajnijom Marat The Sade itd.

Kada je reč o tematskim i stilskim karakteristikama predstava na programu, može se uočiti nekoliko zajedničkih odrednica: prisutnost dokumentarnog izraza, muzičkih elemenata, forme pozorišta u pozorištu, zatim izražena brutalnost scenskog jezika, kao i bavljenje istorijskim događajima čija se značenja dovode u vezu sa našim vremenom.

Za dve predstave se može reći da su u potpunosti dokumentarne, Dogs and drugs i Povodom galeba, dok treća, Zla žena, ima elemente dokumentarnosti koji su u funkciji dovođenja radnje Sterijinog komada u naše vreme. Prisutnost dokumentarnosti nije slučajna – reč je o potrebi autora da istinu direktno dramatizuju na sceni, da se bave stvarnošću na najeksplicitniji način, bez skrivanja iza fiktivnih likova. Takođe, dokumentarnost je forma koja najčešće podrazumeva skromnost produkcionih sredstava što je indikativno, imajući u vidu opštu ekonomsku krizu.

I forma mjuzikla je vidljivo prisutna na ovogodišnjem programu, najočiglednije u predstavi Marat The Sade, kao i u predstavama za decu, Aska i vuk, Čarobnjak iz Oza, Priče ptice lažljivice. U manjoj meri su elementi mjuzikla prisutni i u predstavama Povodom galeba i Dogs and drugs, a u dečjem programu u Crvenkapi. Značenja upotrebe muzike u ovim predstavama su brojna. Ona daleko prevazilaze uobičajena komercijalna značenja, funkciju zabavljanja publike, mada nesporno i taj smisao postoji. Često horsko pevanje u ovim predstavama ima funkciju simboličkog ujedinjenja, politički važno značenje uspostavljanja kolektivnog duha i harmonije, stvaranja metafizičke utehe, kako je Niče to formulisao, razmišljajući o funkcijama muzike u tragediji. I naravno, muzika ima brehtovski smisao otuđenja, oneobičavanja, razbijanja iluzije igre, spečavanja identifikacije gledaoca sa događajima koji se predstavljaju odnosno buđenja njegovog angažovanog mišljenja.

Karakteristika ovogodišnjeg programa je i izraženo bavljenje istorijskim događajima. Radnje Seoba, Marat the Sade i Julija Cezara smeštene su u prošlost, autori predstavljaju konkretne istorijske događaje – seobe Srba u Rusiju sredinom 18. veka, Francusku revoluciju, ubistvo Cezara. Oni su polazište za dublje tumačenje i razumevanje našeg vremena, istorija se tu ukazuje kao repetativna, a ljudske tragedije kao istorijske konstante. Gledalac tako dobija mogućnost da šire sagleda aktuelnu društvenu stvarnost. Ta vrsta saznanja je dragocena jer sugeriše univerzalnost tragičnosti savremene istorije, što dalje pomaže u razumevanju i eventualnom rešavanju naših nagomilanih problema.

Specifično je i to što u selekciji ima četiri predstave koje su ostvarene kao pozorište u pozorištu – Marat the Sade, Povodom galeba, Ptice priče lažljivice, Crvenkapa. Forma pozorišta u pozorištu je izazovna zato što podrazumeva autorefleksivnost pozorišta, njegovo samoispitivanje, problematizaciju funkcija i značenja, ali i istovremeno uspostavljanje distance prema igri, takođe u brehtovskom smislu stvaranja kritičkog odnosa prema iluziji teatarskog predstavljanja.

Na programu je izrazito prisutan i brutalistički pristup, u predstavama Proces, Zla žena, Julije Cezar, Marat the Sade, Dogs and drugs. Ekstremna surovost u scenskom izrazu takođe ima ubedljivi smisao osvešćenja i aktiviranja kritičkog mišljenja, putem usađivanja nelagodnosti i nemira u gledaoca.

Iz navedenih karakteristika koje definišu selekciju 62. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, jasno je da predstave (u večernjem programu) ukidaju mogućnost inercije i lagodne recepcije. One su veoma udaljene od opcije teatra koji promoviše zaborav i zabavu bez ozbiljnijeg idejnog pokrića. One ostavljaju markantne tragove koji otvaraju put do dubljeg razumevanja sveta.


 

 Večernji program


Marat the Sade, tekst Peter Vajs, režija Andraš Urban, Novosadsko pozorište (Ujvideki Szinhaz)

Od poznatog teksta Petera Vajsa, Andraš Urban je uobličio izuzetno aktuelnu muzičku predstavu koja, pripovedajući o događajima iz vremena Francuske revolucije, zapravo govori o nama i razračunava se sa iluzijama i lažima koje ključno definišu naš društveno-politički život. Kako je predstava ostvarena u formi “pozorišta u pozorištu”, ona bitno problematizuje i funkcije teatra koji pokušava da razume i objasni stvarnost, ali i da potraži alternativu dubinski korumpiranom društvu. Niz važnih tema koje predstava pokreće, od individualno-psiholoških, preko društveno-političkih, do metafizičkih, na sceni su date izvanredno raskošnim scenskim jezikom, prepoznatljivim za Urbanov rad, a određenim autentičnom poezijom, višeznačnom simbolikom, provokativnim  humorom.

 

Zla žena, tekst Jovan Sterija Popović, režija Egon Savin, Narodno pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin

Sterijina Zla žena u rediteljskom tumačenju Egona Savina je savremeno i na relevantan način aktuelizovano čitanje naše dramske tradicije, vrlo surovo, brutalizovano do krajnjih granica, tako da udara direktno u glavu, kao da je deo scenske poetike „novog brutalizma“. Likovi žestoko, psihofizički, bez milosti, maltretiraju jedni druge, pri čemu su savremenost i bolna aktuelnost radnje naznačeni projekcijama isečaka iz novina – crnih hronika našeg vremena. U izvođačkom smislu, predstava je precizna i izuzetno čista, viška znakova nema. Sterijin „komad sa naravoučenijem“ koji polazi od iscrtavanja odnosa u patrijarhalnim brakovima i inferiornog položaja žene, varirajući temu iz Šekspirove Ukroćene goropadi, postaje zastrašujuće realna i savremena slika ljudske surovosti.


Povodom galeba, autorski projekat, režija Boris Liješević, inspirisano A.P. Čehovom, Pozorište mladih, Novi Sad

Polazeći od mogućnosti izvođenja Čehovljevog Galeba, autori predstave Povodom galeba se potpuno udaljavaju od te ideje, stvarajući dokumentarističko „pozorište u pozorištu“ koje je duhovito, iskreno, samoispitujuće, neusiljeno šarmantno. Autori kreću od dramske tradicije i shvataju da je realnost ličnih priča važnija od fiktivne drame. Stvarnost je progutala fikciju, realni životi glumaca, njihove dirljive ispovesti o očekivanjima koja su imali i o razočaranjima koja su stigla umesto njihovog ostvarenja, ukazuju se kao dramatičniji i snažniji od dramskog nasleđa.

 

Seobe, prema romanu Miloša Crnjanskog, dramatizacija i režija Vida Ognjenović, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

Nastala na osnovu druge knjige istorijsko-psihološko-filozofsko-poetskog romana Seobe Miloša Crnjanskog, predstava Vide Ognjenović je raskošno epska, dosledno i monumentalno ostvarena. Radnja se vešto i konzistentno pripoveda, glumački virtuozno i precizno, a prepliću se društveno-politički i lično-melodramski događaji. Iako je smeštena u istorijski kontekst seoba srpske vojske u Rusiju u 18. veku, predstava je goruće aktuelna u pogledu toga što se bavi problemima koji su danas i ovde jezivo prepoznatljivi. Zaslepljeni velikim ciljevima i parolama o nacionalnim interesima i pretrepljenim nepravdama, likovi padaju sve niže, u sve dublje provalije i bezizlaznije nesreće, umesto da se ostave ideala i okrenu poboljšavanju svojih stvarnih života.

 

Dogs and drugs, autorski projekat, režija Andraš Urban (reditelji saradnici Jelena Bogavac, Ferenc Peter i Zoltan Puškaš), Pozorište Deže Kostolanji, Subotica

Predstava Dogs and drugs prvo je neobična zbog načina nastajanja: tri reditelja, Jelena Bogavac, Ferenc Peter i Zoltan Puškaš radili su sa glumcima, svako posebno, na teme nasilja, narkomanije i seksualnosti, da bi onda „nad-reditelj“ Urban zatim ove segmente uobličio u jednu konzistentnu celinu. Predstava je stilski eklektična, na sceni se efektno smenjuju različiti stilovi igre: od dokumentarističkog hiperrearealizma, preko burleske, travestije i elemenata nemog filma, do monodrame, kabarea i mjuzikla. U predstavi nema fiktivnih likova, forma je dokumentaristička, glumci igraju pod svojim imenima i otkrivaju lična iskustva koja imaju katarzičan značaj zbog skoro opipljive istinitosti njihovih priča.


Julije Cezar, tekst Vilijam Šekspir, režija Andraš Urban, Narodno pozorište Subotica

Julije Cezar  reditelja Andraša Urbana je idejno aktuelizovano, fizički naglašeno, vizualno raskošno, senzualno i vrlo energično čitanje Šekspirove istorijske tragedije, ili tragedije istorije, kako je to lucidno zapazio Jan Kot. Šekspirova isticanja nepromenljive naivnosti naroda, njegovog kratkog pamćenja koje dovodi do kružnog ponavljanja tragičnih događaja, kao i slikanja odvratnosti politike u praksi, žudnje za vlašću i uništenja ideja zbog ljudske korumpiranosti, u predstavi dobijaju bolno jasna savremena značenja. Predstava probojno otkriva da su poslednjih desetak godina našeg političkog života tmurno ogledalo Šekspirovog prikaza društveno-političke stvarnosti. Istorija se očigledno neumoljivo ponavlja, prvo kao tragedija, a onda kao farsa.


Proces, tekst i režija Boro Drašković, prema romanu Franca Kafke, Narodno pozorište „Sterija“ Vršac, scena na rumunskom jeziku

Proces Bore Draškovića je predstava izuzetno napete, suptilno mučne i skučene atmosfere koja govori o čovekovom (simboličkom) izgonu iz raja, krivici, nasilju, odgovornosti, ali i mogućnostima izgradnje boljeg sveta. Scenski jezik je uznemirujuće brutalan, brojne su scene fizičkog mučenja, kao i eksplicitni prikazi seksualizovanih tela – to sve uzbudljivo izražava nemoć i očaj življenja u savremenom svetu. Gledaoci su podeljeni u dve grupe, gledaju jedni u druge, ispitujući se međusobno pogledima. A glumci se mešaju sa publikom, granica između njih nema, svi su uvučeni u proces istraživanja pakla civilizacije odnosno života u našem apsurdnom, militarizovanom, birokratizovanom, dehumanizovanom svetu. Ipak, u predstavi se naslućuje mogućnost alternative, uspostavljanja boljeg društva, kroz niz poetskih scena: uključivanje grupe devojčica na rolerima, zasipanje cvećem nepomičnog tela Jozefa K., emitovanje Lenonove pesme „Imagine“ u potpunom mraku itd. Ove scene predstavljaju kontratežu nasilju i tako daju veru u postojanje boljeg sveta, utopije za koju ima smisla boriti se.

 

 

Program predstava za decu

 

Aska i vuk, prema pripoveci Ive Andrića, dramatizacija Tibor Zalan, režija Đerđ Hernjak, Narodno pozorište Subotica, drama na mađarskom jeziku

Predstava Aska i vuk je muzičko-koreografsko-vizualni spektakl neuobičajen za naše pozorište za decu. Andrićeva pripovetka o neprilagođenoj, nemirnoj, radoznaloj ovčici Aski koja nadmudruje strašnog vuka, stilski i idejno je osavremenjena. Jedna od glavnih ideja predstave je podrška individualnosti, različitosti, neprilagođenosti, kreativnom nemiru koji se, između ostalog, izražavaju kroz umetnost. Bavljenje umetnošću, plesom, tretira se kao područje beskrajne slobode. Individualnost Aske oponira društvenom konformizmu, masovnoj gluposti, prosečnosti, odsustvu kreativne i kritičke misli. Likovi su živopisni i teatralizovani, raznobojni i duhoviti što zaokružuje šarm ove predstave.

 

Priče ptice lažljivice, tekst, režija, skice za lutke i scenografija Jovan Caran, Narodno pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin

U ovoj dramsko-muzičko-lutkarskoj predstavi koja je ostvarena kao pozorište u pozorištu, priču priča ptica pričalica ubeđujući grupu putujućih glumaca i muzičara da pripovest o cvetu zaslužuje više pažnje od pripovesti o razbojniku. Glavni junak priče je nežni cvetić koji pati što nije proputovao i video svet jer je izolovan u saksiji. Tokom radnje predstave se on susreće sa raznim likovima koji će mu otkriti čarolije sveta – sa cvrčcima muzikantima, zecom, zečicom i njihovom dečicom, mađioničarem iz cirkusa. Scenografija budi maštu, muzika koja stalno prati radnju uspešno oživljava različite geografske predele, a takođe je i čežnjivi pratilac događaja koji se pripovedaju.

 

Čarobnjak iz Oza, po motivima dela Frenka Bauma, dramaturgija Litvai Kornelija, režija Ferenc Peter, Dečje pozorište Subotica

U rediteljskom tumačenju Ferenca Petera,  priča o potrazi za svemoćnim čarobnjakom i o putu na kome će se naći nešto što je vrednije od inicijalnog cilja, ostvarena je kao muzička komedija. Atraktivan je njen vizualni nivo, jednostavna i praktična scenografija koju čine različiti drveni elementi koji se brzo transformišu menjajući lice predstave. Naglašen je groteskni karakter likova, njihova infantilnost koja je bogat izvor komike – posebno Limenog koji neprestano kuka i kmezi i Lava koji je postavljen kao teatralni vođa iz disko ere. Kroz predstavu se protrčava kroz različite pop muzičke žanrove što je čini dinamičnom i zabavnom, a horski segmenti bitno ističu važnost zajedništva, pronalazak individualne snage kroz kolektivno, neuništivu moć prijateljstva.

 

Crvenkapa, tekst Igor Bojović, režija Dragoslav Todorović, Pozorište mladih, Novi Sad

Lutkarska predstava Crvenkapa Dragoslava Todorovića ostvarena je kao pozorište u pozorištu koje vode putujući glumci. Oni pričaju priču o Crvenkapi, igrajući različite likove, dok se između igranih scena međusobno svađaju i raspravljaju, a istovremeno se prepiru i sa jednim nestašnim šporetom. Predstava počinje kratkim nemim crno – belim filmom koji prikazuje muke glumaca da dođu u pozorište, sa ogromnim sandukom – scenom. Ova predstava tako problematizuje i samo pozorišno stvaranje. Dva izvođača zatim živahno animiraju brojne lutke – crvenkapu, baku, lovca, vuka, gavrana i druge. Uključeni su i songovi, naravoučenije o neophodnosti opreza, a glumci neprestano, direktno i indirektno, verbalno i neverbalno, efektno bude maštu gledalaca.

 

Predlog za zatvaranje festivala: Sava Savanović – vampirska simfonija, tekst Danica Nikolić Nikolić, režija Nikola Zavišić, Narodno pozorište Kikinda

 

Ana Tasić

Teatrolog i pozorišni kritičar, selektor festivala