Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

Selekcija predstava za 67. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine

Obrazloženje selekcije za 67. festival profesionalnih pozorišta Vojvodine

Goran Ibrajter

Nakon odgledanih četrdesetak predstava na scenama vojvođanskih pozorišta, od novembra do sada, prva konstatacija koja se nameće jeste da je u većini ovdašnjih teatarskih kuća produkcija gotovo prepolovljena. U tom smislu izuzetak čine novosadska i subotička pozorišta. O toma svedoči činjenica da sam u pozorištima iz ova dva grada odgledao dve trećine predstava, a namera mi je bila da pogledam sve iz jednogodišnje produkcije, što mi je, s izuzetkom dve ili tri predstave, pošlo za rukom. Pomenuti problem je možda najdrastičnije izražen kad su u pitanju predstave za decu – pozorišta su prijavila svega devet ostvarenja u toj konkurenciji. Uprkos smanjenom obimu, u ovom selekcionom ciklusu na našim scenama pojavio se značajan broj kvalitetnih predstava, ali neke od njih jednostavno nisam mogao odabrati zbog propozicija Festivala.

Sebi, kao selektoru nisam zadao neki apriorni koncept, ali bi se o većini predstava koje sam odabrao mogao izvući osnovni zajednički imenitelj. Naime, one su moderne u svom izrazu, svaka na svoj način, ali ipak ukorenjene u tradiciji u smislu da se pridržavaju osnovnih postulata pozorišta.

Period koji obuhvata selekcija obeležila je pojava darovitih mladih autora, naročito reditelja, o kojima se više i ne može govoriti kao o budućnosti našeg teatra – oni su već njegova realnost. Ono što je takođe više nego uočljivo u većini predstava je njihova vrlo svedena, minimalistička likovna oprema. Nisam siguran da su razlozi tome isključivo estetske prirode.

Izbor izvedenih tekstova kreće se od klasične do savremene dramske literature, domaće i svetske, ali je vidno i prisustvo velikog broja autorskih projekata, verbatim i dokumentarističkih predstava, te zanimljivih dramatizacija prozne literature. Stilska, žanrovska i tematska raznovrsnost je nešto što se u ovom kontekstu maltene podrazumeva.

 

Za učešće na 67. festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine predlažem sledeće predstave, kao i redosled njihovog igranja:

  1. Romeo i Julija Vilijama Šekspira, Narodno pozorište „Toša Jovanović” Zrenjanin u režiji Nikole Zavišića

Zavišić i dramski ansambl zrenjaninskog pozorišta, uz podršku adaptatorke Kristine Bojanić, svojom predstavom dali su jedan od mogućih obrazaca kako se ova tragedija može igrati u XXI veku, tako da nosi duh svog vremena a da pri tom Šekspir ne bude izneveren. Sudbina dvoje mladih ljubavnika ispričana je u dobrom tempo-ritmu, čemu u mnogome pomaže pažljivo osmišljen scenski pokret. Zavišić, razbarušen, duhovit, inventivan, ovom predstavom potvrdio je svoje rediteljske talente, naravno zahvaljujući i nadahnutoj igri zrenjaninskih glumaca.

  1. Požar. Laundž/Kontrast Mie Knežević i Momčila Miljkovića, Srpsko narodno pozorište Novi Sad u režiji Mie Knežević

Mia Knežević jeste jedna iz plejade darovitih reditelja koje sam pomenuo, no ona ovim kao i svojim ranijim projektom Kafa i cigarete u Ateljeu 212 pokazuje da je i talentovana dramska spisateljica. Kneževićeva uspeva da izuzetno osetljivom materijalu – stradanje mladih ljudi u požarima u dva novosadska kafića – da primerenu pozorišnu formu i da ne izneveri onu meru etičnosti koju pozorišna umetnost podrazumeva. Predstava krajnje potresna, uzbudljiva i upozoravajuća, data u formi verbatim pozorišta.

  1. Fama o biciklistima po istoimenom romanu Svetislava Basare, Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház u režiji i adaptaciji Roberta Lenarda

Krimić i filozofska predstava, mjuzikl i pshijatrijska dijagnoza, kako je najavljeno ovo ostvarenje, jeste upravo to. Lenard je svojom adaptacijom, tačnije dramatizacijom, uspeo da sačuva sve odlike Basarinog romana, što je već samo po sebi veliki izazov, budući da se čini kako ova kultna knjiga izmiče inscenaciji. On je dočarao svet koji vrvi od teorija zavera, tajnih društava, ustvari svet koji se raspada usled svoje ludosti, a da o tome nije obavešten. Sa druge strane, reditelj Lenard pušta glumce da u furioznom ritmu, ali istovremeno veoma minuciozno grade svoje, najčešće groteskne, likove na sceni.

  1. Ždrelo Žanine Mirčevske, Narodno pozorište Kikinda u režiji Snežane Trišić

Uspešnu saradnju sa kikindskim pozorištem Snežana Trišić nastavlja predstavom Ždrelo spisateljice Žanine Mirčevske. Ždrelo je ovde metafora neutaživosti svake vrste koja je posledica sveprisutnog konzumerizma. Predstava priča o čoveku koji je pojeo sve, čak svoje ime, sopstvo. Taj groteskni lik izvrsno na scenu donosi tumač noseće uloge Marko Gvero. Značajan segment predstave čine i zanimljivi songovi uz već poslovično odličnu muziku Irene Popović.

  1. Na Drini ćuprija po motivima dela Ive Andrića, Srpsko narodno pozorište Novi Sad u režiji i adaptaciji Kokana Mladenovića

Reditelj Kokan Mladenović i Drama SNP-a ostvarili su jednu raskošnu, gotovo monumentalnu predstavu na kakve smo pomalo i zaboravili. Mladenović svojom adaptacijom uspeva – ono što čini i Andrić – da od ćuprije načini glavni lik, da kroz stalni proces njene gradnje i razgradnje da metaforu ovog trusnog područja opterećenog sukobima i sumnjivim pomirbama. U tome je imao zdušnu pomoć scenografskih rešenja Marije Kalabić, ali i vrsnih glumaca Srpskog narodnog pozorišta uz nekoliko kreacija koje će se pamtiti.

  1. Amadeus Pitera Šafera, Narodno pozorište/Narodno kazalište/Népsínház Subotica u režiji Atile Bereša

Kultni komad Pitera Šafera reditelj Atila Bereš postavlja u jednom prilično tradicionalnom ključu, bazirajući predstavu na igri dvojice nosilaca glavnih uloga, Arona Balaža (Salijeri) i Ervina Palfija (Mocart). To se ispostavilo kao dobro rešenje, budući da obojica svojom iznijansiranom igrom grade priču o sujeti, umetničkoj zavisti. Treba istaći da je Balaž izuzetno efektan u scenama kada glumi ostarelog Salijerija. U takvoj podeli, valja i to istaći, i ostali akteri predstave ostvarili su zapažene uloge u skladu sa prostorom koji im je pripao.

  1. Crni Roberta Lenarda po viteškoj drami Ištvana Baloga i adaptaciji Ferenca Nemeta,  Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház u režiji Žanka Tomića

Autorski dvojac Tomić i Lenard se poigrao Balogovom viteškom dramom, važnom za istoriju našeg pozorišta. Koristeći se montipajtonovskim, ili alanfordovskim humorom oni grade predstavu o nekom novom Crnom (Đorđu) koji predvodi revoluciju i to, ni manje ni više, nego u supermarketu. Lenard u tekstu čini ironijski otklon od romantičarskog prizvuka Balogove drame, što reditelj i glumci prate tačnom persiflažom na adekvatnim mestima, čime junaci predstave, ali i ona sama dobijaju prizvuk groteske.

 

Za selekciju predstava za decu predlažem sledeće:

  1. Ivica i Marica (Jancsi es Juliska) Dečje pozorište Subotica u režiji Todora Valova

U dobro poznatu bajku reditelj Valov uključuje šumske duhove koji nas vode kroz priču o Ivici i Marici. Iz predstave izdvajamo nekoliko zanimljivih animatorskih rešenja – granje drveća koje se pretvara u razne predmete, sto koji je stalno u „pokretu”, veštičji plašt koji se pretvara u kuću od slatkiša. Nepretenciozna predstava koju nose vrsni animatori.

  1. Petar Pan po motivima istoimenog romana Džejmsa Metjua Barija, Pozorište mladih Novi Sad u režiji Roberta Valtla i po adaptaciji Ivora Martinića

Valtl i Martinić svog Petra Pana grade pre svega kao priču o ljubavi i odrastanju. Neizbežni Kapetan Kuka tu je da svojom zloćom unese nemir u dečje duhove i da im zakomplikuje i ljubav i težnju da postanu veliki. Siniša Ilić lutke kreira u duhu dečjeg rukopisa. Sve to uz igru glumaca punu energije predstavu preporučuje deci i festivalskoj publici.

  1. Alegro con brio Dečje pozorište Subotica u režiji Jevgenija Ibragimova

Neverbalna predstava Alegro con brio upravo i jeste vesela i nadahnuta vizuelna oda životu i svetu. Izvanredna animatorska rešenja koja idu dotle da glumci u pojedinim momentima animiraju delove svojih tela, transformacije lutaka, čine ovu predstavu pravim praznikom za oči. Tome je nemali doprinos dao koreograf Aleksej Iščuk, naročito u sceni škole plesa.

  1. Pesma belog kita po romanu Hermana Melvila Mobi Dik, Narodno pozorište „Toša Jovanović” Zrenjanin u režiji Atile Antala i po adaptaciji Luke Kurjačkog i reditelja

Svoju adaptaciju Kurjački i Antal zasnivaju na onome što i jesu osnovni motivi Melvilovog romana – osveta i borba za život. Na momente surova, ova predstava ipak uspeva da komunicira sa decom i prenese im svoje poruke. U lutkarskom smislu, zanimljiva je animacija burića, koji se čas pretvaraju u krčmu, čas u gusarski brod.

  1. Bajka o uspavanom Vremenku Bojana Ivanov-Đorđević, Narodno pozorište „Sterija” Vršac

Predstava za decu vršačkog pozorišta nastala je kroz zajedničku radionicu glumaca ove kuće i dece sa posebnim potrebama koja su i učesnici u njoj. Autorka je za temu ove inkluzivne predstave uzela fenomen vremena, približavajući ga deci kroz bajkovitu priču o Vremenku, čuvaru vremena, koga na dužnosti uspava veštica. Izuzetno plemenit poduhvat o kojem ne treba suditi samo po pozorišnim kriterijumima.

 

Za kraj bih skrenuo pažnju na još nekoliko predstava za koje smatram da zavređuju pažnju i koje su bile u mom užem izboru. To su: Vrla nova 2061 Bobana Skerlića i Milene Depolo Narodnog pozorišta Subotica, Drama na srpskom jeziku, Ljubavnice Elfride Jelinek u režiji Anđelke Nikolić Pozorišta „Deže Kostolanji” Subotica, Gogoland reditelja Andraša Urbana Narodnog pozorišta Sombor i Dok te ja hranim i oblačim autorski projekat Olje Đorđević Pozorišta mladih Novi Sad.

 

Novi Sad, 2. mart 2017.
Goran Ibrajter,
selektor Festivala