Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

Sa akterima predstave “Allegro con brio”- Jasminom Pralijom i Boškom Boškovim

Glumac Boško Boškov je najstariji u glumačkom sastavu, ali i najenergičniji.

U predstvavi samo igrate, ništa ne pričate, da li vam je teško da pokažete emocije kada ćutite?

Za mojih 36 godina rada u Dečjem pozorištu u Subotici, prvi put da je kompletna predstava od početka do kraja bazirana na lutkarskim efektima, bez teksta i da ima dosta koreografije i plesa. U toku svoje karijere imao sam samo scene koje su rađene na sličan način, ali ovde je od početka do kraja uključen pokret. Lik koji je stalan je dečak od sunđera. Sve ostalo pravimo od pokreta, sunđera i dobrog izbora u muzici.

Ko je za gledaoce mali dečak u predstavi?

Naš sunđerasti dečak jeste naš život. Predstavljamo njegovo maštanje i odrastanje. Predstava počinje u polumraku sa dosta fluorescentnog svetla, u kojem on izmaštava svemir, planete i kosmos. U tom kosmosu, on nema potpune elemente nego su to sve neke crtice koje liče na kosu i tanku liniju, kao kad deca uče da pišu. Iz toga on izmašta raketu koja kreće u svemir, i to je ujedno njegovo kretanje kroz život. Kroz celu predstavu on mašta, tako mašta da plovi zajedno sa ribama, tu je i devojka koju izdižemo kroz plesove. On se tu pojavi kao kroz igru, nasmejan i odlazi, jer misli da će on tu lepoticu već sresti negde. Život zaokružuje jednim brzim tempom: škola, odmor, igranje i na kraju san. Tu nam pokazuje da se dečak nije umorio nego se umorio čovek.

Predstava je puna igre i pesme i publici se to dopada. Da li tom igrom želite da poručite deci da uživaju u svakom trenutku svog detinjsta?

U svojoj karijeri koja je velika, jer radim još do kraja godine pa idem u penziju, igrao sam svašta, i „Priču o konju“ i „Pokondiranu tikvu“, sve su to bile ozbiljne predstave o prolaznosti života. Ali, svaki put kad uspemo da isprovociramo poimanje života kroz igru i radost koju život donosi, onda je to uspešna predstava. Sam život donosi puno ozbiljnih stvari, ne treba to toliko na silu gaziti u pozorištu. Previše se u pozorištu prikazuje stvarnost koju mi svakako vidimo i na sceni ona nije potrebna. Za tih 45 minuta koje deca provedu u pozorištu treba da dožive nešto lepo i neki drugačiji pogled od onog što ih već čeka u daljem životu. Deca treba stalno da se igraju pa i kad odrastu, jer igra ne treba da prestane.

U predstavi jedina lutka koja se pojavljuje od početka do kraja je dečak od sunđera. Lutku vodi Jasmina Pralija.

Dečak ništa ne priča, samo igra i ima pokret. Da li mislite da su deca do kraja razumela vašu poruku?

Naš mali Nikolaj je od početka do kraja sa nama i u nama. Dali smo mu ime u čast našeg ruskog reditelja. Veći deo predstave ga ja vodim, ali nije samo to moja uloga, on je sa svima i svi ga vode kroz predstavu. Sam naslov komada je ”Allegro con brio”, živahno i veselo, i on je nama došao da donese veselje i igru za našu decu. Uvek najmlađi nešto svoje ovde vide i oni od početka do kraja paze na predstavi i igraju sa nama. Posle predstave uvek žele da upoznaju dečaka, što dovoljno govori o njihovom razumevanju. Teško je kada glumac zaćuti, ali kroz radnju i pokret mi pokažemo igru i veselje.

Da li imate utisak da se današnja deca manje igraju i da su negde već i suviše odrasla?

Kad pogledam na moje, ili naše detinjstvo ,mi smo više vremena provodili napolju, družeći se jedni sa drugima. Danas deca imaju ekran i to je to, oni su zatvorenijeg tipa. Kad deca dođu u naše pozorište i na predstavu, mi jednostavno pokušavamo da se igraju sa nama. Želimo da im pokažemo kako smo mi voleli igru i kako nam je bilo lepo.

Mia Kuzmanović