Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

Pogled u istoriju Festivala i Zajednice: mr Miroslav Radonjić, teatrolog

 

Preživeli komuniste, patriote i demokrate, još samo da požive…

“S obzirom na to da je organizator prvih pet festivala (1947 –1951) bilo Povereništvo za prosvetu Glavnog izvršnog odbora Narodne skupštine AP Vojvodine nimalo ne čudi podatak da je krajem juna 1949, dakle posle Trećeg festivala, u Novom Sadu održano Savetovanje pozorišnih radnika i prosvetnih rukovodilaca, koje je, prema navodima tadašnje štampe, htelo „da dâ analizu rada profesionalnih pozorišta u protekloj sezoni, ocenu dostignutih ostvarenja i donese zaključke sa kojima će se poći u novu sezonu kako bi pozorišta mogla sistematski i sa više plana u svom daljem radu da odgovore ozbiljnim zadacima koji u ovom periodu kulturnog položaja naše zemlje stoje pred njima”.

Treći festival bio je tema još jednog skupa, onog koji je krajem oktobra 1949. održan u Novom Sadu. Stege centralističkog, administrativnog rukovođenja pozorištima počele su, u narednim godinama, sve više da popuštaju, ustupajući mesta razgovorima, tribinama, diskusijama za okruglim stolovima i analitičkim tekstovima objavljivanim pre svega u novopokrenutom (jun 1950. godine) vojvođanskom pozorišnom listu Naša scena’’.

Istovremeno, to je i period tzv. deetatizacije, u širim društvenim okvirima, pa time i u kulturi, odnosno pozorištima koja od budžetskih ustanova postaju ustanove sa samostalnim finansiranjem. Značilo je to veće osamostaljivanje u vođenju repertoarske, kadrovske i finansijske politike, ali i slobodnije koncipiranje i realizovanje međusobne saradnje, pa time i one koja je zadirala u probleme organizovanja Festivala. Ali, kao jedna od posledica nastalih promena javlja se, sredinom pedesetih godina prošlog veka, veoma izražena tendencija ka sažimanju mreže profesionalnih pozorišta.U Vojvodini se ukidaju pozorišta u Pančevu, Sremskoj Mitrovici, Vršcu (na rumunskom jeziku) i Bačkoj Topoli (na mađarskom jeziku). Na teritoriji nekadašnje Jugoslavije tada prestaje da radi preko trideset profesionalnih teatara. U takvim restriktivnim okolnostima i Festival vojvođanskih pozorišta zamire na izvesno vreme. Održava se sporadično – 1953, 1956. i 1957. da bi se njegov pravi život nastavio 1959, a već naredne, 1960. godine programski i organizaciono utemeljio na novim osnovama.

Naime, 1959. u Zrenjaninu, u kojem je tada ova manifestacija bila održana deveti put, Festival menja ime u Susret pozorišta Vojvodine, da bi naredne, 1960. u Subotici bilo osnovano Stalno savetovanje vojvođanskih pozorišta, koje preuzima staranje o Susretu obezbeđujući mu, i na taj način, postojanost i kontinuitet. Angažujući se na njegovom unapređivanju, Stalno savetovanje je, pre i iznad svega, nastojalo da učvrsti i učini što efikasnijom ulogu Susreta u vaspostavljanju vrhunskih kvaliteta stvaralačke produkcije teatara u Vojvodini. Naime, tokom nekolikih prethodnih godina postala je sve uočljivija potreba za formiranjem strukovne organizacije koja bi, čvršće nego Stalno savetovanje, povezivala profesionalna pozorišta u Vojvodini, činila njihove zajedničke poduhvate efikasnijim, a međusobne dogovore i sporazume obaveznijim. Stoga je odlučeno da se, dobrovoljnim udruživanjem, osnuje Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine.

Osnivačka skupština održana je 30. marta 1969. godine u Novom Sadu, u zgradi Srpskog narodnog pozorišta, uz prisustvo predstavnika svih profesionalnih pozorišta Vojvodine. Tom prilikom usvojen je Statut, izabrani su rukovodeći organi, a shodno odredbama Statuta, zaključeno je da Zajednica odluke donosi na plenarnim sednicama. Za prvog predsednika Zajednice izabran je Josip Jasenović, dugogodišnji upravnik Narodnog pozorišta u Somboru. Zanimljivo je da su i predstavnici pozorišta, i njihovi organi upravljanja, i Pokrajinski sekretarijat za zakonodavstvo, ubrzo po Osnivačkoj skupštini, uočili manjkavosti Statuta, tako da je, posle izmena i dopuna, konačno usvojen  9. januara 1971. godine, na sednici Zajednice, održanoj u Narodnom pozorištu „Sterija” u Vršcu. Čini se da nije bilo iole značajnijeg problema o kome se nije raspravljalo na sednicama Zajedice.

Tako je, odmah po njenom konstituisanju, donesen Pravilnik o Susretu, nagradama i radu Ocenjivačke komisije (žirija), čime su otklonjene neke uočene slabosti, diskutovalo se i razmenjivana su mišljenja o srednjoročnim planovima razvoja kulture, o pozorištu i publici, o izdavačkoj delatnosti, o prvim izvođenjima dramskih dela domaćih pisaca, o nužnosti evidentiranja građe za pozorišnu istoriju Vojvodine, o odlikovanjima i nagradama pozorišnim radnicima, o saradnji sa „Neoplantom”, preduzećem za proizvodnju filmova u Novom Sadu, o unapređivanju međupozorišne saradnje, o investicionim ulaganjima u pozorišne zgrade i potrebama njihove adaptacije ili rekonstrukcije, o svesrdnoj podršci izgradnji zgrade Srpskog narodnog pozorišta, o školovanju kadrova i neposrednom angažovanju u osnivanju Akademije umetnosti u Novom Sadu, o širenju mreže pozorišta i najdirektnijem doprinosu osnivanju Novosadskog pozorišta – Újvidéki Színháza i drugih profesionalnih teatarskih ustanova na jezicima nacionalnih manjina, ali – uvek i bez izuzetka – o problemima finansiranja pozorišta i njihovom materijalnom položaju.

Od tada, pa sve do danas sva ta pitanja, zadaci, problemi i težnje, sa manjim modifikacijama, shodno potrebama i izazovima vremena, ostali su trajni ciljevi i određenje rada Zajednice. Od februara 1983. godine naziv joj je promenjen u Zajednica profesionalnih pozorišnih organizacija Vojvodine, čiji su članovi, kako i samo ime kaže, mogla biti i strukovna udruženja ili asocijacije. Bitne promene u njenom radu, a samim tim i u organizaciji Susreta, međutim, dogodile su se 2001. godine.

Shodno društvenim promenama, profesionalna pozorišta Vojvodine odlučila su, 15. oktobra te godine, da osnuju Poslovno udruženje Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine’’, koje je postalo legalni i legitimni nastavljač rada Zajednice. Ciljevi, zadaci i delatnost ostali su uglavnom isti ali je od 2002. godine, posle višegodišnjeg zalaganja mnogih pozorišnika, konačno, uvedena institucija selektora, a naziv vraćen na onaj prvobitni, iz 1947 – Festival pozorišta Vojvodine!

Za prvog predsednika Poslovog udruženja, koje će kasnije, kako to kod nas već biva, opet, doći do promene imena u Zajednicu profesionalnih pozorišta Vojvodine, izabran je Goran Ibrajter, upravnik Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” u Zrenjaninu (2002–2009), potom dr Ljubica Ristovski, upravnica Narodnog pozorišta – Népszínház – Narodnog kazališta u Subotici (2010– 2016), da bi Valentin Vencel, upravnik Novosadskog pozorišta – Újvidéki Színház postao predsednik Zajednice 2016. godine.

Posle Subotice, Kikinde i Vršca, od 2005. do 2011. godine zrenjaninsko pozorište je voljom i saglasnošću članica, bilo stalni domaćin i suorganizator Festivala. Potom će to biti Narodno pozorište u Kikindi 2012, 2013. i 2015, Narodno pozorište –Népszínház – Narodno kazalište u Subotici (2014), Narodno pozorište u Somboru (2016) i najzad, i opet, pozorištâ u Novom Sadu (2017).

I ma kako menjala nazive, i ma u kom društvenom uređenju delovala – od administrativno–birokratskog, preko samoupravnosocijalističkog, koje je promovisalo udruženi rad, do ovog vremena sadašnjeg, koje teži valorizaciji opštih principa demokratije – Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine bila je i ostala nezamenjivi činilac unapređivanja ukupnih scensko–muzičkih delatnosti Pokrajine, zastupnik interesa i prava njenih brojnih članova, ali i značajni korektiv mnogih zabluda i zanosa. Čak i danas, u vreme velikih odricanja, kada se na žalost sve manje ulaže u kulturu,  kada komercijalni „kičkirički kičeraj” (Oskar Davičo) preti da ugrozi osnovne principe umetnosti, pa time i pozorišne, i kada u galopirajućoj inflaciji duha ostrva umetnosti počinju da bivaju, nažalost, opkoljena močvarama neukusa.

Želim, naravno, da verujem da će upravo Zajednica znati i umeti da, opet i iznova, po ko zna koji put, potvrdi da pozorište treba i mora da bude ono što jeste – najdirektnija i najneposrednija od svih umetnosti.”