Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

Mia Knežević, rediteljka predstave ’’Požar. Laundž/Kontrast’’: Ne verujem u zvanične informacije

Kako si došla na ideju da radiš ’’Požar’’? Koji su razlozi?

Smatram da je to najbolnija tačka Novog Sada, jer je živote tragično izgubilo 14 mladih ljudi. Ta tragedija je i naša surova realnost iz koje nikada nismo ni izašli, niti je dovoljno obrađena. Kao društvo, skloni smo da brzo zaboravljamo. Tako je i sa ovim događajima. Osim godišnjih pomena na datume kada su se dogodili, o njima se i ne govori. Ne znamo pravo istinu o njima. Zbog toga sam osetila potrebu da ih sublimiram i pretočim u pozorišni jezik, i da utičem na publiku da postane svesnija nekih stvari kojih ni ja ranije nisam bila svesna. Verujem da sam na taj način učinila nešto pozitivno za ovo društvo, da sam doprinela nekoj minimalnoj promeni.

U kojoj meri pozorište utiče na društvenu stvarnost?

Naravno da umetnost, pa samim tim i pozoriše, treba da utiče na društvo ukoliko je u službi opšteg dobra. To podjednako može da čini neki klasik ili, kao što je u ovom slučaju reč, jedan konkretni događaj. Umetnost mora da bude ogledalo sadašnjeg vremena. Ona bi trebalo da nas suočava sa našim problemima, bez obzira u kom istorijskom trenutku je nastala.

Koliko je vremena i truda potrebno u prikupljanju građe za jednu dokumentarnu predstavu?

Bitno je razlikovati dokument od fikcije. Apsurdno mi je bilo da pišem pozorišni komad o istinitom događaju koji se dogodio ne tako davno. Ako već imamo događaje za koje postoji nekakva dramska potreba koja se obrađuje u pozorištu ili na filmu, onda bi ona trebalo da se zasniva na nekim činjenicama. Od početka mi je bilo nedvosmisleno da predstava treba bude u ’’verbatim’’ dokumentarnom pozorištu. Prikupljanje materijala za predstavu je bilo više zahtevno nego što je bilo teško. Stupila sam u kontak sa pojedinim osobama koje su mi bile veliki izvor informacija i materijala koje smo prikupljali iz raznih izvora. Mediji su nam bili najmanje objektivan izvor informacija, jer su takvi kakvi jesu. Zaronili smo u svet sudskih spisa i presuda. Imali smo niz razgovora i intervjua sa roditeljima žrtava, sa preživelim ljudima, advokatima… To je bio jedan veliki okean matarijala, od kojeg se može napraviti još nekoliko predstava. Najteže je bilo ukomponovati mnoštvo izjava i činjenica u nekakvu dramaturšku strukturu. Pripreme su trajale tri meseca. Svi samo bili pod snažnim emotivnim teretom. Reagovali smo kao i svi normalni ljudi. Kada pročitaš neku izjavu, preostaje ti samo da sedneš i da plačeš. Najveći zadatak nam je bio da se što više odvojimo od ličnih emocija koje su bile nezaustavljiive. Mi smo pokušali da budemo neka vrsta megafona, koji govori u ime onih koji su nastradali kako bi poruka što jasnije stigla do publike.

Da li se taj rad isplatio u smislu nekih promena. Živimo u Srbiji koja je neuređena i miljama daleko od nekog normalnog sveta. Veruješ li u suštinske promene? Da li si optimista?

Volim da verujem da stvari mogu da se menjaju. To mi je i dužnost kao reditelja. Možda sam u zabludi da moje zanimanje ima važnu društvenu odgovornost. Iz tih razoga verujem da je moguće dijagnostikovati neke probleme, uticati na osvešćivanje društva. Za sada je to jedini mogući način da bi se učinilo nešto bolje. Ne verujem u zvanične informacije, ni dezinformacije. Naši duboki problemi postaju naše patologije. O tome treba da se bave savremeni autori. To je bio slučaj sa jednom od prvih ’’verbatim’’ predstava koja se bavila problemom terorizma. U njenom fokusu je bio pokušaj da se utiče na javno mnjenje kako bi ljudi shavatili šta znači terorizam u društvenom smislu, ko su teroristi i kako ih možemo prepoznati, kako se možemo boriti protiv njih i konačno da se moraju osuditi.

Tragična sudbina mladih nastradalih u požarima otkriva sve naše pravne apsurde, birokratsku aljkavost i političke šarene laže. Da li si razmišljala da odigrate predstavu za tu ’’ekipu’’, možda nešto konačno i ukapiraju?

Prvo je neophodno prevaspitati ljude za jednu od elementarnih stvari, a to je dolazak u bilo koju vrstu pozorišta, ili u krajnjem slučaju, na bilo kakvu vrstu kulturnog događaja. To je veliki problem. Veoma bih volela da ova predstava ima uticaj na tu ciljnu grupu. Pitanje je: koliko je to realno i da li će se uopšte dogoditi? To ne zavisi od kvaliteta naše predstave, niti od njene namere da prodre do bilo koje publike, pa tako i do te koju si pomenuo.

Kako su reagovali na predstavu najbliži nastradallih žrtava?

Najviše ih je bilo na pretpremijeri i na premijeri, mada često dolaze da vide predstavu. Neki od njih dođu spremni jer smatraju da govorimo o važnom problemu. Drugi nemaju snage i nisu videli ’’Požar’’, što je razumljivo. Oni koji su gledali, veoma su nam zahvalni.

Vojislav Alimpić