Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

Gledam, dakle, postojim; “Na Drini ćuprija”

Četvrto veče festivala je kulminiralo izvođenjem predstave „Na Drini ćuprija“, Srpskog narodnog pozorišta. Drama je nastala po motivima istoimenog romana Ive Andrića, u režiji i adaptaciji Kokana Mladenovića a uz pomoć dramaturga Svetislava Jovanova.

 

Scenografija Marije Kalabić je kompleksna i funkcionalna, vešto osmišljena, što je pomagalo glumcima da se lakše kreću i prelaze iz scene u scenu. Kostimi Tatjane Radišić, koji su spoj modernog i kostima iz datih perioda, kao i muzika Irene Popović, koja se takođe menja kako se epohe smenjuju, dočarali su čuvenu višegradsku kasabu.

Drama počinje oštrom, emotivno nabijenom scenom danka u krvi, kada nesrećne majke i sestre zapevaju za svojim odvedenim sinovima i braćom. Potom kreću da se pojavljuju neki od najpoznatijih likova Andrićevog romana: Radisav, Ćorkan, Fata, Lotika, Alihodža. Svakoj sceni prethodi monolog o tome kako su umrli ili ubijeni, likovi koji će biti akteri u istoj.

Scene koje ostavljaju najjači utisak su Fatina udaja i pogibija, te Ćorkanov smrtonosni ples po ivici zaleđenog mosta, kao i igra života i smrti između Nikole i đavola. U Mladenovićevoj adaptaciji Lotikina priča je izmenjena, i samim tim njena žrtva je umanjena. Iako se u predstavi našla u situaciji opasnoj po život, slom živaca i gubitak svega za šta je radila u knjizi ima veću težinu.

Pohvala autoru za poruku koju njegova predstava nosi. Istina, dosta je nasilja, krvi i ratova, ali u nekoliko scena ta poruka je toliko podvučena dugim monolozima, a mogla je biti odglumljena ili makar manje vidljiva.

Ono što može izazvati određene nedoumice, a sigurno će biti predmet polemika, je kraj predstave, u kojoj autor insistira na ratovima iz devedesetih godina. Pitanje za neku drugu priliku je, da li se u delima velikih autora, autora uopšte, treba nešto dopisivati, nastavljati, ispravljati, itd. U svakom slučaju, ova predstava je snažan antiratni vapaj, tera nas da prekinemo začarani krug mržnje i ratovanja, kako bismo krenuli dalje.

Dramaturg Stanislava Radosavljević