Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

Gledam, dakle, postojim: „Požar. Laundž/Kontrast“

Druge večeri Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine bili smo u prilici da gledamo predstavu „Požar. Laundž/Kontrast ili Tamo gde smo stali“ Srpskog narodnog pozorišta. Veoma kompleksne teme se prihvatila rediteljka Mia Knežević, zajedno sa dramaturgom Momčilom Miljkovićem.

Ovo nije prigodna, komemorativna predstava o tragičnim događajima koji su se desili u Laundžu i Kontrastu, ovde u Novom Sadu, to je dokumentarna, verbatim drama; skupljanjem materijala, izjavama svedoka i preživelih u požarima, kao i zvučnim zapisima, rediteljskim postupcima uz precizne glumačke pokrete i emocije, saznajemo sve ono što je prethodilo nesrećnim događajima, ono što se zbivalo tokom požara i nakon njega.

Najteži deo posla je pripao glumcima, koji su morali da prenesu mučne poslednje minute četrnaestero nastradalih mladića i devojaka. Uz Marka Savkovića, Alisu Lacko, Sanju Ristić Krajnov, Lidiju Stevanović, Draginju Voganjac, Sanju Mikitišin, Dimitrija Aranđelovića, Stefana Vukića, Marka Savića, Zorana Bogdanova, Dušana Jakišića, Miodraga Petrovića, Dragana Kojića i Ninu Rukavinu imali smo priliku da upoznamo mladiće i devojke, koji su grubim nemarom izgubili živote ali i roditelje koji su ostali bez dece. Posebno se ističe uloga nadležnih organa koji svaljuju krivicu jedni na druge. Brzom igrom, efektnim naglašavanjem i ponavljanjem određenih replika, kao i korišćenjem vizuelnih i muzičkih sredstava, ovom se predstavom podstiče preispitivanje naših stavova, ostavlja nam gorak ukus u ustima, zapitamo se da li je tako moralo biti, kolika je vrednost tek započetih života, i pitamo se, pitamo se… 

Ova predstava je tragična ispovest, sećanje i opomena. Posebno je opomena onima koji i dalje okreću glavu, onima koji su lenji, samoživi i izbegavaju da rade ono za šta su odgovorni, što se graniči sa bahatošću. Jer kasno je postaviti pitanje ko je kriv, kada se tragedija već desi. Kasno je kada iza mladih, koje je čekala njihova budućnost, ostanu roditelji u crnini koji žele da znaju samo jedno. Ko je kriv? Ova predstava ne daje odgovor na to pitanje. Ona sama je pitanje na koje će mnogi morati da odgovore.

Dramaturg Stanislava Radosavljević