Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

Boris Liješević, reditelj predstave “Zrenjanin”

 

Iz crvenog “stojadina” kragujevačkog…

Šta za vas znači “Zrenjanin”?

Za mene je to uzimanje teme iz neposredne okoline, neposrednog života i prošlosti i bavljenje njome, ali ne na dokumentarni način, već, estetizovani način. To je za mene bilo važno. Nisam pravio intervjue i iznosio njihova neposredna iskustva. Nije to u pitanju iako se očekivalo, a zašto? Zato što dokumentarizam traži intimne životne priče, a ovo je priča koju svi znamo i o kojoj u tom smislu nema da se kaže ništa novo. Novo u toj priči ima da kaže pisac koji uzme i od nje pravi neku novu, svoju priču. Dakle, ta priča je toliko javna i toliko poznata da, ako bi se bavio dokumentaristički time, to bi se pretvorilo u istraživačko novinarstvo. Priča je uzeta i tretirana kao metafora, metafora jednog društva i sveta koji je počeo da se raspada pre 20 godina, koji sada doživljava svoj poslednji trzaj, Fabrika, koja je metafora za taj svet, doživljava svoj kraj i na nju biva stavljen katanac i natpis da se prodaje. U njoj se dešavaju zločini i na neki način fabrika postaje metafora zemlje u kojoj smo živeli. Fabrika se zapravo posmatra paradigmatski, kroz zemlju i našu nedavnu prošlost.

Kako se “Zrenjanin” igra pred publikom koja je preživela neuspele privatizacije, pobune, ali i propadanje fabrika?

To je možda pitanje za publiku koja gleda. To je prilika da ljudi koji su učestvovali u tome i preživeli sve – to dožive u širem kontekstu, na nekom možda simboličkom nivou. Niko se tu ne može doslovno prepoznati, ovo nije priča niti o jednoj pojedinačnoj fabrici ili slučaju, ovo čak nije priča ni o gradu, ovde je grad zapravo junak, lik ovog komada i to je simbolički predstavljeno, da je grad u izvesnom smislu personifikovan. Tako da se niko ne može doslovno prepoznati, a opet, celi grad se može prepoznati i njegova sudbina, a može se i cela zemlja prepoznati. Nije slučajno tu automobil, ta “Zastava” koja je deo scenografije, ali i deo života, kao da je neki dramski junak. Upravo taj automobil je simbol jednog vremena, jedne ogromne fabrike i sam on širi priču na neki drugi nivo, u neki drugi grad, gde su isto tako bile borbe. Alegorijski je to da na kraju iz tog crvenog “Stojadina” mladi revolucionar Koča iznosi mrtve radnike, mrtvog Zrenjanina. Iz crvenog “stojadina” kragujevačkog.

Ljiljana Stupar