Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

Boris Liješević, reditelj predstave “Evgenije Onjegin”

Puškin je video ovo naše sebično vreme

 

Puškin je, kažete, prepoznaoklicu novog osećanja sveta…

Puškin govori o nekom vremenu u kojem je on živeo, on oseća kako vreme počinje da se menja, kako ljudi počinju da se menjanju, uzori, način života. To je neko vreme kada odjednom glavna stvar u životu postaje komfor i neka vrsta samodovoljnosti, udovoljavanja sebi, i kada se, nekako pred njegovim očima, menja svet. On kao da je prepoznao klicu, simptom te neke nove pojave, novog osećanja sveta i novog gledanja na svet. To je jedan pogled, jedan stav životni kada je stid pokazivati emocije, kada emocije nisu na ceni. Kao da je predvideo neko novo vreme…

 Onjegin nije samo junak…

Imao sam uvek osećaj da se to što je Puškin naveo kao simptom svog vremena, od njegovog do našeg vremena, pretvorilo u bolest, pa i neku epidemiju. U tom smislu, Evgenije Onjegin nije samo junak, nego pojava u vremenu, pojava kada nekako čovek postaje bitan sam sebi, pojava koja traži da se ruši i gazi po vrednostima, da se menja svet. Traži bunt a iz života isteruje sve ono što je lepo, nežno, osetljivo…

Da li su praznina i hladnoća duše zaista postali bolest modernog doba?

Da, on se sve hvali kako mu je hladna duša, to je u tom vremenu to bio taj “bajronovski sindrom”. Tako je to kada je neko mlad pa nosi neki porok i dobro mu stoji, čini ga simpatičnim i privlačnim a onda se čovek pretvori u porok kojeg više ne može da se oslobodi. Taj porok ga nekako uzima i na ovom primeru vidimo da ta hladnoća i praznina nisu nešto tako simpatično, lepo i privlačno, već da je to agresivna praznina koja zapravo ruši sve pred sobom. Puškin uopšte nije pisao o romantičnom junaku 19. veka, niti neku romantičnu priču. Zapravo, kada pogledamo šta se dešava u tom štivu – dolazi čovek na selo, provede neko vreme, iza njega ostane grob jednog mladog pesnika, a on koji je uništio svoj i život još dve mlade devojke, jedna koja je otišla za vojskom i druga koja je otišla u brak sa kojim se ne slaže – za mene je to priča o čoveku koji nosi obeležja tada savremene generacije. Iza njega ostaje pustoš. Ta hladnoća i praznina su zjapeće rupe koje usisavaju i uzimaju u sebe. To je crta savremenog vremena i doba, kao što rekoh, koje je Puškin prepoznao kao simptom svog vremena a danas je postalo deo vaspitanja. Danas se deca vaspitavaju tako da sama brinu o sebi, da gledaju samo svoje interese, da se ne obaziru oko sebe i ne dele sa drugima. Egoizam postaje deo vaspitanja, deo prirode čovekove…

Mlad ansambl sa kojim ste radili, koliko je njima bilo teško da rade zahtevan tekst?

Mi smo već stari znanci, kod njih radim treći put i uvek mi je lepo da radim u Pozorištu mladih, to je sredina u kojoj se dobro osećam i koja je bila važna za mene i moj rad. Tamo sam uspevao da napravim, za mene važne korake i iskorake. Tamo se dobro osećam, znam da je to ansambl koji je spreman na sve, da skače u vodu, ide u nepoznato, u nesigurno, da se snalazi u momentu i na licu mesta traži rešenja. Spremni su da ulaze u nešto a da ne znaju kako će se to završiti.

Ljiljana Stupar