Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

15. april 2016.

JULIJE CEZAR NAPUNIO SOMBORSKI TEATAR

U SRBIJI JE NA SCENI VELIKI KUKAVIČLUK

Prema očekivanjima, predstava Julije Cezar, rađena prema klasičnoj tragediji Vilijama Šekspira, do poslednjeg mesta je napunila gledalište Narodnog pozorišta Sombor. Predstava rađena u koprodukciji Grada teatra Budva, Centra za kulturu Svilajnac i Narodnog pozorišta Sombor te u režiji Kokana Mladenovića, gotovo od svoje premijere izaziva kontroverze i ima teškoću da uđe na pojedine scene. Sudeći po rečima reditelja i glumaca, problem nije sa scenografijom, nego sa vanvremenskom pričom koju je pre nekoliko vekova napisao Šekspir, po događaju od pre dva milenijuma.

Reditelj Kokan Mladenović smatra da razlog što pojedina pozorišta bojkotuju ovu predstavu treba tražiti u samom pozorišnom svetu:

- U Srbiji je na sceni veliki kukavičluk. Kukavičluk pozorišnog sveta, građanske scene I ogromna neukost naših vlasti na temu značaja kulture i obrazovanja za sudbinu jednoga naroda. Umesto da pozorište bude stožer okupljanja neke slobodne građanske misli, da vrati sebi tu tribunsku funkciju javne reči kazane sa scene, a ta reč, kao što vidimo u predstavi Julije Cezar može mnogo da uzburka duhove, otvori polemike, ta reč je gotovo zamrla od našeg malograđanskog preživljavanja na pozorišnim platama, od želje da sačuvamo svoja radna mesta, svoju udobnost bavljenja kulturom. Mislim da je za ovo što se događa u teatru kriva ta vlast koja o kulturi ne zna ništa, ali smo krivi i mi sami što smo pustili neznalice na vlast u našim gradovima i u našoj zemlji – rekao je Kokan Mladenović i dodao da je predstava u potpunosti okrenuta publici, a ka političarima.

- Ova predstava nije pravljena da bi je gledali političari, pravljena je da bi je gledala publika. Paradoksalno, ako postoji neko prema kome je okrenuta kritička svest ove predstave, ona je upravo prema publici, prema građanstvu, prema toj inertnoj grupi koja pušta da joj se dešava to što joj se dešava. Kako je kazao Vaclav Havel u svom prvom intervjuu nakon što je postao predsednik Češke, vi biste svi voleli da ja kažem da je ovo ružno odelo koje nosimo, sašiveno negde drugde. Da su ga sašili Rusi ili neko treći. Mogu da vam kažem da smo sve ružno što nosimo sašili sami sebi. Dakle, i ovo ružno odelo koje trenutno nosimo u Srbiji smo sašili sami sebi. Vlast koju imamo, takva neuka, primitivna, taj polusvet i šljam iz devedesetih godina je odraz našeg političkog ukusa, našeg sećanja, političkog pamćenja, oni su strašna slika našeg političkog neznanja – zaključuje Mladenović.

Na kraju sinoćnjeg izvođenja predstave glumac Branislav Trifunović obratio se publici u Narodnom pozorištu Sombor i obavestio ih da se određenom broju zaposlenih u somborskom teatru pod kapom racionalizacije pripremaju otkazi i upitao gledaoce da li im treba pozorište?

- Nas zanima zašto dozvoljavamo da nas političari obmanjuju, iako znamo sve te metode. Zašto mi godinama ništa ne radimo. Ne samo kada je u pitanju ova vlast, nego mislim da je ta matrica, na koju smo mi pristali, nešto što je meni neverovatno. Da ne reagujemo. Trebali bismo, kao građani, da shvatimo da su političari naši činovnici, a ne mi njihovi robovi. Cela predstava želi da probudi tu svest kod običnih ljudi, da političari treba da rade za nas, ne za svoje bogaćenje, svoju vlast, svoje funkcije i fotelje. To je vrzino kolo iz kojeg,, čini mi se, nema izlaska. Kada u državi imate milion i četiri stotine hiljada funkcionalno nepismenih, takvim ljudima je najlakše baratati, manipulisati. Ne piše nam se dobro – kazao je Branislav Trifunović, koga smo pitali i šta bi kazao političaru koji bi mu rekao da je Julije Cezar loša predstava:

- Ja bih voleo da vidim političara, pogotovo iz vlasti, da je došao da vidi predstavu. Oni ne zalaze u pozorište, mislim da se plaše pozorišta i da od njega beže kao đavo od krsta. Ne znam šta bih mu rekao, ali bih voleo da popričam sa njim, da vidim šta bi shvatioiz nje. Mi imamo političare koji zabranjuju predstave koje je Kokan Mladenović režirao, u kojima igram i ja i to samo zato što im se ne sviđa ono što mi govorimo sa scene. To dovoljno govori o njihovoj svesti, koliko oni misle da su nedodirljivi i koliko misle da ne sme ništa da se kaže protiv njih. Da ponovim, ja bih samo voleo da oni dođu u pozorište, da kupe kartu i sednu u publiku. Ne moraju ni da kupe kartu, kupićemo im, samo neka dođu u pozorište.

Situaciju u somborskom pozorištu, ali i kulturi uopšte komentarisao je i Saša Torlaković, prvak Narodnog pozorišta Sombor:

- Dosta dobro pamtim, u pozorištu sam 30 godina i odgovorno tvrdim da nikada nije bila gora situacija u odnosu vlasti prema kulturi u Srbiji. Mislim da je ubijanje kulture, ubijanje pozorišta, nešto što treba neko iz vlasti javno da kaže: u redu, odlučili smo da više nema pozorišta i to je naš politički stav, a ne da se kriju jedni iza drugih. Moje mišljenje je da vlast polako i sistematski, mada dosta providno, ubija kulturu u Srbiji, a narod bez kulture, bez umetnosti, nema svoj identitet. Žao mi je što se to događa ovde u Somboru. Mediji imaju tu odgovornost da prozovu ko su ti odgovorni ljudi, koji uzimaju sebi za pravo da ubijaju pozorišni svet – kazao je Torlaković.

Tivadar Farago

 

DANILO MIHNJEVIĆ, GLUMAC U PREDSTAVI „PLAVI PETAR“

IDEJA JE NAJSKUPLJA

Glumac Danilo Mihnjević u lutkarskoj predstavi za decu Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina „Plavi Petar“ igra, kao i većina njegovih kolega, nekoliko epizodnih uloga. On je i štene, šofer, šef – pas, mesar – viršlar…

- Kao kod svake lutkarske predstave princip ove predstave je kolektivna igra, kolektivni čin tako da tokom predstave imamo različite zadatke, promenu scenografije, zatim pomoćnu animaciju, odnosno koanimaciju određene lutke, jer neke lutke zahtevaju dva čoveka – što opet pokazuje još jedan vid kolektivnog duha koji je u našem pozorištu izuzetno razvijen.

Vi ste glumac, lutkar, animator, šta još?

- U ovoj predstavi sam radio i kao saradnik na muzici. Mimo ove predstave, radio sam kao asistent reditelja, aranžer, producent, kao kompozitor u više predstava… Prvi glumački „izlet“ desio mi se krajem osamdesetih kada sam imao glavnu ulogu u dramskoj predstavi i govorio sam čak u njoj i na francuskom. Nakon toga sam nastavio da se bavim ovim poslom i u lutkarskom pozorištu sam 20 godina.

Dobitnik ste brojnih nagrada. Koja vam je najdraža?

- Prva nagrada koju sam dobio u životu, ujedno jedna od najvećih nagrada koje postoje na ovim prostorima, je glumački Gran pri 1999. godine u Kotoru. Posle toga sam dobio i nagradu grada Zrenjanina, nagradu Pozorišta, više međunarodnih nagrada, dvostruki sam laureat Zlatne iskre u Kragujevcu, imam nekoliko republičkih nagrada za glavnu ulogu, epizodnu ulogu… Ta druga nagrada u Kragujevcu mi je posebno draga jer sam tada imao nekih privatnih problema pa je ona došla kao uteha i snaga za dalji rad. Nagrada sama po sebi traje tog trenutka kada se dobije a 15 minuta posle treba da ode u zaborav. Bilo koja nagrada u suštini ima jedan problem i lepotu a to je da kada je dobijete postavljate jedan nivo ispod kojeg ne smete da idete i posle toga od vas očekuju samo da budete bolji. I da odigrate na istom tom nivou smatraće da ste lošiji nego što ste bili. To je vrlo surov svet ali to je svet profesionalizma i ako se pravilno shvati, to je baza da se čovek dalje razvija.

A nagrada za ukupan glumački opus i doprinos pozorišnoj umetnosti?

- Eto to sam i zaboravio da spomenem, a posebno mi je draga! To je nagrada maska Laza Telečkog u Kumanima koja se dodeljuje ljudima koji imaju 40 godina staža ili su pri kraju karijere a ja sam je dobio ranije. Posebno sam počastvovan zbog nje i ta nagrada mi kao jedna od retkih posebno stoji i upozorava da moram da nastavim da doprinosim pozorišnom životu.

Koju poruku nosi predstava „Plavi Petar“?

-Ima jednu vrlo plemenitu poruku. Različitosti ne traba da budu prepreka, ne treba da izazivaju mržnju, jer Plavog Petra samo zato što je plav društvo odbacuje. Predstava ima taj neki metaforički podtekst. Poruka je da nije bitno kako izgledaš nego šta nosiš u sebi jer će te to učiniti boljim čovekom i zbog svojih dobrih dela dobićeš zasluženu nagradu. Deca ovu predstavu jako vole. Priča je neka kombinacija „Ružnog pačeta“ i „Pinokija“ ali sama za sebe je autorsko delo. Priča je vrlo pitka i jasna i vrlo smo zadovoljni kako smo je uradili. Ovo je predstava sa dosta izazova.

Lutkarstvo je u našoj zemlji u izumiranju, skrajnuto je na marginu, kao umetnost je zapostavljeno. Zašto je to po vašem mišljenju tako?

- Najpre, lutkarstvo kod nas nije dovoljno medijski zastupljeno. Ljudi moraju da shvate da lutkarstvo nije ekvivalent pozorišta za decu. Kao što postoji dramsko dečije pozorište tako postoji i pozorište lutaka za odrasle koje kod nas nije razvijeno. Mi smo imali dve takve predstave koje nisu imale veliki odziv jer ljudi nisu dovoljno edukovani na taj način. Drugo, za lutkarstvo je potrebna škola koja će pored glumačkog dela raditi lutkarski deo – to su paralelne radnje, kao kad bubnjar odvaja ruke i noge, tako i glumac mora da ima tu mehaniku i tehniku vođenja lutke za šta je potrebna škola. Treća stvar koja je pogotovo sad veliki problem u našoj državi je nedostatak reditelja i mladih ljudi koji hoće da rade lutkarske predstave i ljudi koji će se baviti izradom lutaka. Rad na lutkarskoj predstavi je zahtevan i traži dosta priprema. Kod nas u Srbiji se dosta toga bazira na radu iz Bugarske, Češke, Mađarske, Rusije, zemalja u kojima je lutkarstvo razvijeno i na osnovu toga smo stvorili neki svoj potpis. Mi smo duhoviti i emotivni i naša pozorišta su po meni izuzetno dobra jer imaju taj specifičan naš duh koji je prepoznatljiv u svetu i vrlo cenjen.

Naveli ste ta tri problema a među njima niste spomenuli probleme sa finansiranjem?

- Finansije ne želim da spomenem kao problem jer se to nažalost podrazumeva. Uopšeno gledajući, za kulturu se izdvaja jako malo. Sa kakvim mi malim finansijskim konstrukcijama radimo to je smešno. Ali za lutkarstvo je najbitnja ideja. Nije vam potrebna skupa scenografija i skupe lutke. Ideja je najskuplja.

Tamara Stojković

 

PROMOCIJA IZDANJA IZ OBLASTI POZORIŠNE TEORIJE

LUTKARSTVO U CENTRU PAŽNJE

U četvrtak, 14. aprila na maloj sceni „Studio 99“ Narodnog pozorišta Sombor priređena je promocija časopisa za lutkarsku umetnost „Niti“, knjige „Lutkarstvo u Srbiji – od vašarskih do sokolskih scena“ Ljiljane Dinić i Zorana Đerića, te Zbornika radova „Pozorište za decu – umetnički fenomen“ i „Lutka u kulturi“ Henrika Jurkovskog.  Ljiljana Dinić i Zoran Đerić predstavili su zajedničko delo, a na promociji je osim Zorana Maksimovića, direktora Pozorišnog muzeja Vojvodine, govorio i Miroslav Radonjić, uz – u januaru ove godine – preminulog Henrika Jurkovskog, poljskog pozorišnog teoretičara, urednik zbornika radova „Pozorište za decu – umetnički fenomen“.

 

Galerija pozorišnih osmeha, drugi put

Fotoreporter Festivala Milan Đurđević