Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

13. april 2016.

ŠANDOR LASLO, PROFESOR AKADEMIJE UMETNOSTI U NOVOM SADU

POZORIŠTE – MOTIV ZA OSTANAK

Na maloj sceni Studio 99 Narodnog pozorišta Sombor studenti glume treće godine na mađarskom jeziku u klasi profesora Šandora Lasla izveli su predstavu „Leteti, odleteti“. Predstavili su se publici pesmama iz Prosjačke opere i pesmama Adama Devenjija.

Profesora Šandora Lasla pitali smo kako vidi budućnost vojvođanskog mađarskog teatra u odnosu na činjenicu da se populacija Mađara u Vojvodini neprestano smanjuje, pogotovo u zadnjih nekoliko godina, zbog odlaska mladih...

- Nisam prorok, ali imam nadanja i ideje. Prema tome, mislim da vojvođanski mađarski teatar ima budućnost. Ako gledamo današnjicu, stanje je sasvim dobro. Možemo da vidimo dobre predstave, dobre ansamble i dobra pozorišta. Imamo i jako dobre amaterske i školske predstave. Upravo ovih dana sam u Senti gledao smotru srednjoškolskih predstava i ulilo mi je nadu ono što sam video. Ima mnogo talentovanih mladih koji vole i žele da rade. Naravno, ima nas sve manje, što nije dobro, ali verujem da će pozorišta, glumci i predstave barem u nekoj maloj meri motivisati vojvođanske Mađare za ostanak u domovini, jer će videti da ima smisla stvarati, raditi, a mislim da stvaralaštvo i rad nisu isti u inostranstvu, kao kod kuće. U domovini je čovek slobodan, slobodniji je nego preko granice. Slobodnija je duša, slobodnije su misli. Podučavam mlade i trudim se da ih usmerim na put koji nije lak, na put u domovini. Naravno, ne mogu da se mešam u njihove živote, ne mogu da im kažem da ostanu ovde, niti da ih nagovaram da odu, ne mogu da im zabranim ništa, ali se trudim da im pokažem lepote ovog poziva i da im objasnim da oni nisu obični glumci, koji se popnu na scenu i odigraju svoju ulogu. Oni su umetnici, koji imaju moć formiranja zajednice i toga moraju da budu svesni. Osim prema sebi, imaju odgovornost i prema publici i zajednici. Svako od njih će tu svest upotrebiti onako kako misli da je najbolje. Nadam se da su mladi manje pesimistični od nas starijih. Volim njihov optimizam i raduje me da se ne boje budućnosti, već idu pred nju. Iskreno se nadam da će naša pozorišta pomoći u nastojanju da domovinu napusti što manje mladih.

Kako vidite mesto vojvođanskih mađarskih pozorišta u odnosu na ona na srpskom jeziku?

- Ne volim poređenja, jer dobra ili loša pozorišta ne zavise od jezika, od nacije. Potpuno je svejedno da li je kinesko, srpsko ili mađarsko, postoje samo dobra i loša pozorišta. Ne volim da dajem ocene, jer mislim da to nije moj posao, ja imam drugačiji zadatak. Naravno, što se tiče kvaliteta, vojvođanski mađarski teatar je u dobroj poziciji, barem što se tiče kvaliteta, kako u Srbiji, tako i u odnosu na inostranstvo. Predstave koje se ovde prave se poštuju i dobijaju dobre kritike. Naši današnji glumci su veoma poštovani i priznati, kako na srpskoj stručnoj paleti, tako i u Mađarskoj, pa i dalje – zaključuje Šandor Laslo.

 

EMILIJA MRDAKOVIĆ, DIREKTORKA POZORIŠTA MLADIH

PROLAZIMO KROZ JAKO TEŽAK PERIOD

Direktorka Pozorišta mladih Emilija Mrdaković na tom je mestu oko godinu i po dana ali je stalni član ansambla, i kao rediteljka, već 25 godina radi u ovoj ustanovi.

* Koliko se danas u našoj zemlji ulaže u dečije predstave?

- Pozorište za decu, pa i pozorišta generalno, su u Srbiji nažalost jako zapostavljeni, pogotovo u ovom trenutku kada se radi racionalizacija u ustanovama, što je horor za sve nas. Prolazimo kroz jako težak period jer treba puno glumaca otpustiti, i to uglavnom mladih, koji su sad tek došli i koji su nam potrebni za dečiji repertoar. Tako da su pozorišta baš u problemu jer ne mogu nikoga više da zaposle. Mi smo prvenstveno dečije pozorište. Pozorište mladih je osnovano pre više od 80 godina kao prvo lutkarsko pozorište na prostorima bivše Jugoslavije. Obaveza je svakog ko dođe za direktora ove kuće da tu tradiciju čuva. Trenutno imamo dve scene, dečiju i dramsku. „Lepotica i zver“ sa kojom smo na Festivalu nije lutkarska predstava ali je predstava koja gaji dramsko pozorište za decu.

* Koja su Vaša očekivanja od festivala?

- Meni je pre svega drago što je festival ove godine uspeo da se održi, jer je situacija, što se tiče kulture, jeziva. Nadam se da će uspeti i nadalje da se održava jer je to jako važno. Što se tiče naše predstave, sigurna sam i ubeđena da će ekipa sve dobro prezentovati somborskoj publici i da će deca biti zadovoljna.

* Koliko dečije predstave danas decu uče pravim vrednostima?

- Deca koja žive u velikim gradovima u kojima ima dečijih pozorišta imaju priliku da gledaju predstave i do njih neminovno stignu te poruke jer u svakoj dečijoj predstavi postoji određena poruka. Ako je reditelj uspešan i dobro uradi svoj posao ta poruka će stići do dece. Problem su mala mesta gde ne postoje pozorišta pa su deca uskraćena i nemaju mogućnost da gledaju dečije predstave. Dragoceno je što još uopšte postoje dečija pozorišta…

* Kakva je pozicija lutkarstva u našoj zemlji?

- Jako teška tema. Ja sam došla u Srbiju iz Bugarske pre više od 25 godina. Tamo sam diplomirala na akademiji gde postoji odsek lutkarstvo i razni smerovi lutkarstva – režija, gluma, scenografija, kreacija lutaka… Ovde niko nije u stanju više od 25 godina da ga uvede, makar kao predmet na akademiji što je za mene zabrinjavajuće kako god da se gleda – i sa strane obrazovanja i sa strane kulture. To je umetnost koja je toliko skrajnuta da je prepuštena samo malobrojnima koji se njome bave i dok se mi bavimo lutkastvom ono će postojati. Trudim se da u pozorištu ljude zainteresujem i kad odem u penziju da ostanu neki mlađi ljudi koje će lutkarstvo interesovati i koji će želeti da se bave lutkarskom umetnošću jer je ona veoma dragocena i zanimljiva.

 

GLUMICA JELENA GALOVIĆ, DOMINIK BELMON U PREDSTAVI „LEPOTICA I ZVER“

BORBA JE…

Mlada glumica Jelena Galović karijeru je započela u Somboru u predstavama „Lepet mojih plućnih krila“, koja joj je bila i prva profesionalna predstava, i u „Mirandolini“ u koju je „uskočila“ i zadžala se u somborskom teatru oko godinu dana. Kao rođena Novosađanka, karijeru je nastavila u Novom Sadu i trenutno je u statusu saradnika u Pozorištu mladih.

* Kako je posle toliko godina biti ponovo u Somboru?

- Prelepo je zaista! Mnogo volim Sombor i ovo pozorište i uvek je velika radost vratiti se ovde. U Sombor sam u međuvremenu dolazila ali ne tako često koliko bih možda želela jer nisam imala vremena zbog posla. Par godina nisam bila i vidim da se mnogo toga promenilo i grad je sve lepši.

* Koliko su šanse mladim glumcima danas da nakon akademije dobiju posao?

- Rekla bih da je teško, ali s obzirom na to kakva je situacija oko zaposlenja u zemlji, zna se da je svima poprilično teško da se zaposle. Tu uvek postoji i neki momenat sreće, ima mnogo mladih glumaca kojima se „desi“ neki veliki projekat koji ih onda „lansira“ dalje što je naravno divno. Borba je.

* Na čemu trenutno radite?

- Trenutno radim u nvosadskom SKC Fabrika na predstavi, odnosno jednom autorskom projektu pod nazivom „Katalogizacija strahova ili priručnik za poletanje“ koji radi Dina Radoman.

*  Koliko se danas brine o predstavama za decu?

- U Pozorištu mladih se dosta brine o tome kakve se predstave prave i koje teme se obrađuju. Ima jedna zanimljiva predstava koja se zove „Ima li deda odelo?“ koja obrađuje temu umiranja dede. Znači, bavimo se i nekim temama koje nisu baš svakidašnje.

* Kakve su reakcije dece nakon „Lepotice i zveri“?

- Deca je obožavaju, to je za njih kao neka bajka, i kostimi su prelepi. Oni uživaju i na kraju, u sceni mačevanja, navijaju ko će pobediti i užive se u tu borbu protiv dobra i zla. Deca u njoj vide da se treba boriti za one koje voliš i da novac nije važan već da su bitni ljubav, dobrota i požrtvovanje.

* Da li nedostatak novca podstiče kreativnost?

- Negde da, negde ne, zavisi od toga kakav je ko čovek. Neki su „u fazonu“ ako nemamo para ne možemo ništa, ali ima i onih koji su strastveni u tome što rade i bukvalno od parčeta kanapa i kartona mogu da naprave „ludilo“. Lepo je kad se ima sredstava za ekstavagantne kostime i čarobnu scenografiju ali to nije presudno. Presudna su priča, igra i poruka.

 

GLUMAC SLAVEN DOŠLO, TACIJUS KAMATUS U PREDSTAVI „LEPOTICA I ZVER“

SITUACIJA JE STVARNO KRITIČNA


On je rođeni Somborac. U Somboru je igrao u dve predstave: „Misterija“ i „Uplakana Katarina“. Slaven Došlo na početku ovog susreta odgovara na pitanje, da li se sad na festivalu oseća kao domaćin ili kao gost?

- Kao domaćin. Ovo je moj grad i više se osećam kao neko ko treba da uputi u sve  one koji su došli sa strane u Sombor nego što predstavljam neki drugi grad.

* Kolike su šanse mladim glumcima danas da nakon akademije dobiju posao?

- Užasno je teško jer ima puno glumaca a malo radnih mesta, pogotovo uz ove nove političke restrikcije radnih mesta u kulturi to postaje skoro nemoguće. Ja sam zaposlen na određeno i nisam siguran ni za svoje radno mesto a imao sam tu sreću da vrlo brzo nakon akademije dobijem angažman u pozorištu i neki mesečni prihod. Situacija je stvarno kritična.

* Završili ste studije s titulom najboljeg studenta koju dodeljuje profesorsko veće. Šta to znači?

- To je lepa potvrda da je trud koji si ulagao tokom studija prepoznat, da su ga prepoznali ljudi, kompetentni da to vrednuju. Sam poziv nosi odgovornost prema njemu a sve ostalo je podstičuće i lepo.

* Dilomirali ste u klasi Mirjane Karanović koju svi vole kao glumicu i javnu ličnost. Kakva je ona kao profesorka?

- Ona je sve ono što ljudi i vide i misle o njoj, samo je to nama nekako bilo intimnije i pristupačnije. Ona menja pristupe od toga da je najprijatnija i puna razumevanja do toga da ume da bude oštra i pomalo surova. Od nje smo puno naučili o glumi, o životu, ali i o drugim stvarima koje su usko vezane za našu profesiju. Zahvalan sam što sam imao priliku da mi ona bude profesor. Ona je veliki glumački autoritet i uzor.

* Koliko Vam znače nagrade i priznanja?

- „Sterijina nagrada“ je nešto genijalno što može da ti se desi u tom smislu da ubrza afirmaciju i da neki pečat na kvalitet, ali to opet znači da konstantno mora dalje da se radi na tome da se održava kvalitet, želiš da se razvijaš i usavršavaš i dalje i zaista mi je drago da mi je ukazana ta vrsta potvrde.

* Šta Vam je veći izazov film ili pozorište?

- S obzirom na katastrofalnu situaciju u pozorištu i političke uplive, na razne mahinacije, nedostatak kriterijuma za kvalitet, pomalo počinjem da se razočaravam u pozorišni život iako je to nešto od čega sam počeo, pogotovo što mi je somborsko pozorište najdivnije na svetu a ono se i dalje drži i ima dobar repertoar i ansambl. Užasno mi je žao da vidim da se urušavaju neke institucije koje su postulati kulture. S druge strane, film je meni jako zanimljiv, otkrivao sam ga jer nisam imao puno iskustva i može svašta da se eksperimentiše. Projekti koje sam radio su autorski i proizašli su iz želje tih ljudi da kažu nešto zaista lično, intimno i nešto što se nas tiče.

* Neki ljudi su čitavog života u glumi i filmu pa ne stignu do crvenog tepiha a vi ste vrlo brzo stigli do Kana sa filmom “Panama“?

- To je meni sve bilo nestvarno, kao snimio sam prvi film i evo me u Kanu, a tu su neke osobe koje sam gledao na holivudskim blokbasterima… Bilo je to sjajno iskustvo, ali nekako, kada se izvuče iz konteksta realnog života, deluje kao neka čudna imaginacija. Onda se posle vratiš i shvatiš da to u suštini preterano ne menja ništa što se tiče tvog ličnog rada, kvaliteta, zalaganja, već je jedno genijalno iskustvo da, onako u sred srede, vidiš kako funkcioniše filmska industrija. 

* Šta više voliš da radiš, predstave za decu ili za odrasle?

- To stvarno varira od predstave do predstave u zavisnosti od toga koliko je tebi nešto zanimljivo, da li si ti to sam birao ili si izabran za taj projekat. Volim i jedno i drugo. Ova uloga u „Lepotici i zveri“ mi je jedna od prvih u Pozorištu mladih, nije velika, ali je zanimljivo raditi je i sviđa mi se kada uspemo deci da održimo pažnju. Takođe, u dečijim predstavama možeš malo više da eksperimentišeš sa nekim zabavnim stvarima.

 

GOVORI EKIPA PREDSTAVE MANIPULACIJE: NEKONVENCIONALNA PREDSTAVA NA KLASIČNOJ SCENI

MANIPULACIJA ČINI ČOVEKA

U utorak uveče na velikoj sceni Narodnog pozorišta Sombor izvedena je predstava „Manipulacije“ pozorišta „Deže Kostolanji“ iz Subotice, u režiji Bojana Jablanoveca. Nekonvencionalni komad na veoma klasičnoj sceni Narodnog pozorišta Sombor.

- Ako ovu predstavu uporedimo sa klasičnim pozorišnim komadima, koje traju po sat ipo ili dva sata i u kojoj igrate glavnu ulogu, ona nije toliko teška za igranje. Teška je u drugom smislu. Teška je, jer saradnja sa publikom mora zaista da se dogodi, kaže jedna od glumica u predstavi Krista Sorčik.

-Moramo da dođemo u duhovni kontakt sa publikom, da pokrenemo njihove emocije u vezi sa pitanjima koja ova predstava postavlja. Večerašnje izvođenje predstave je u tom smislu zaista bilo teško, možda i jedno od najtežih. Večerašnja publika nije uspela odmah od početka u potpunosti da se otvori ili mi nismo uspeli da ih otvorimo. Mislim da su očekivali da će da vide klasično pozorište, koje je u njihovoj svesti jedna priča u kojoj se glumci smenjuju i rade svoj posao. Ovaj komad ne funkcioniše po tim klasičnim mehanizmima, nego traži kontinuiranu interakciju sa publikom. Mislim da je ovo bilo 13. izvođenje predstave. Italijanska publika je bila najzanimljivija i najintenzivnija. Odgovarali su na pitanja koja su se našla na zidu, koji je deo scenografije, pitali su zašto smo to napisali. Znači, nisu imali nikakve ograde, nije bilo nikakvog stida, to je bilo fantastično. Bio je jedan trenutak, kada nismo znali ko s kim u stvari manipuliše. Morali smo da budemo na oprezu da nas publika ne odvede u svom pravcu – ispričala je Sorčik.

Predstava „Manipulacije“ zahtevna je za glumce fizički, ali zahteva i visok nivo koncentracije i strpljenja. Temu najpreciznije opisuje sam naslov, ali je on dovoljno širok za razna tumačenja:

- Na gledaocu je da odluči o čemu govori ova predstava, što je po mom mišljenju odlika dobrog pozorišta. Za mene govori o mnogo čemu, naravno i naslov može da znači dosta toga, kaže najpre glumac Čaba Formanek.

- Predstava govori o tome da ljudi manipulišu jedni drugima. Da li je nešto dobro ili loše, da li su žrtve nevine ili krive, to su pitanja koja ovaj komad secira. Pošto je izuzetno asocijativna i nema čvrstog narativa, može dosta slobodno da se tumači. Zadata je jedna tema, koja se kreće, šeta se u raznim pravcima. S druge strane, postavlja pitanje ko smo mi, kako živimo, kakva je razlika između čoveka i majmuna, kako čovek postaje čovek. Možda baš zbog toga što imamo tu sposobnost manipulacije, što životinje verovatno nemaju – dodaje Formanek.

Na propitivanje o tome do koje mere može da se „zateže struna“ u ovom komadu, postoji li plan B za neke situacije ili komad mora da prati određenu zadatu liniju, Formanek kaže:

- Ima jedan deo u predstavi u kome možemo do beskonačnosti da čekamo da publika odreaguje. Za situaciju vezanog lika sa gitarom nemamo plan B, od publike zavisi kada će ga osloboditi, mora da moli ljude da ga oslobode sve dok neko ne odluči to da i uradi. Večeras smo dosta dugo čekali na to, čini mi se najduže do sada. Predstava ima delove koji su prepušteni našem osećaju, na primer, kada pitam – zašto? Sam odlučujem koliko ću pustiti publiku da odgovori. Uzrok tome je verovatno i to da je ova scena veoma lepa i klasična. Teže je doći na isti nivo sa publikom, sve je jako odvojeno, ovo ovde je scena, ono tamo je gledalište, i to je to. Naša predstava upravo to preispituje i probiti taj zid bilo je zaista teško večeras – mišljenja je Formanek.

Tivadar Farago

 

Fotoreporter Festivala Milan Đurđević