Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

12. april 2016.

SLAVIŠA GRUJIĆ OTVORIO 66. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE

BITKA PROTIV NEKULTURE

U Narodnom pozorištu Sombor 11. aprila počeo je 66. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine. Festival, kojem je Sombor ponovo domaćin posle 2000. godine, kada je održana jubilarna, 50. smotra, otvorili su pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Slaviša Grujić i direktor somborskog pozorišta Mihajlo Nestorović.

– Nažalost ova manifestacija, kao i druge u Vovodini u ovom trenutku, ne prolaze onako kako bih ja to želeo. Razlog tome je stvarno ozbiljna rupa u budžetu koju imamo ove godine. S obzirom na to da ja nisam neko iz politike, ne bih želeo da ovo zvuči kao neka predizborna priča ali zaista je prisutno jedno osećanje nemoći i kada to govorim pokušavam u svom poslu da podstaknem nešto što je u kulturi bitno a to su predstave, izložbe, festivali, sve što naš sekretarijat može da radi tokom godine. Iako smo proteklih godina imali dobru situaciju i imali neku vrstu značajne budžetske linije ove godine je drugačije i moramo na to da gledamo tako kao da nam se to u životu neće više desiti jer nije dobro. S druge strane, ovaj festival, kao što vidite, se održava, a to je najvažnije – da postoji kontinuitet. Tokom ovih nekoliko dana videćete ono što u Vojvodini vredi da se vidi i u tom smisli ova manifestacija ima i imaće našu podršku. Sa ovih dasaka vodimo bitku u korist neke kulture koju svi pamtimo i protiv nekulture koje se svi zgražavamo svakodnevno gledajući naslove u novinama na trafikama, slušajući prostakluke sa televiziji, jednostavno, živimo u takvom ambijentu koji ne možemo da podnesemo jer to nije ono što mi osećamo a mi osećamo jednu kulturu i zato je pozorište dom kulture i zato ovakve festivale treba podržati – kazao je Grujić.

Posle svečanog otvaranja izvedena je predstava Heimatbuch (Knjiga o zavičaju) autorke Kaće Čelan, u izvođenju Narodnog pozorišta Sombor, u režiji Gorčina Stojanovića.

Selekciju najboljih vojvođanskih predstava ocenjuje žiri u sastavu: Biljana Keskenović, predsednik; dr Dejan Sredojević, profesor i Branislav Nedić, reditelj i dramaturg.

Tamara Stojković

 

GLUMAC BELA KALO, LOVAC U PREDSTAVI „DEVOJČICA KOJU SU SVI VOLELI“

POZORIŠTE PRUŽA MNOGO

Bela Kalo (rođen u Subotici) završio je Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Đerđa Hernjaka 1995. godine. Dobio je mnoge značajne nagrade: prvi Patakijev prsten za najbolje glumačko ostvarenje među vojvođanskim pozorištima za ulogu Džoa Bonama u monodrami „Džoni pod oružjem“, nekoliko puta je biran za glumca sezone u subotičkom Narodnom pozorištu, dobitnik je više nagrada za najbolju mušku glavnu i sporednu ulsvom pozorištu kao i nagrade za glavnu mušku ulogu na FPPV. Režirao je kratki film, operu, dečju predstavu, predstavu za odrasle, igrao u filmu, pozorištu, radio scenografiju, snimao reklame, vodio školu glume…

* Ove godine gledali smo Vas u dve predstave na festivalu. Sigurno je privilegija nastupiti na festivalu, pa još u dve predstave, i to na srpskom i na mađarskom jeziku. Da li je bilo zahtevno?

- Nisam imao nekog uticaja na to, sticajem okolnosti tako je ispalo ove godine, reditelji su me tražili baš za ove uloge, bio sam radostan i prijalo mi je igrati ih. Pogotovo što su u pitanju dve različite predstave, i stilski, i sadržajno. Nije bilo zahtevno, to mi je posao, to uzimam kao svakodnevicu, radim na ulogama, na zadacima, imam takav pristup da maksimalno profesionalno sve uradim. „Par cipela“ je bila više fizički zahtevna jer na početku rada na njoj nisam baš razumeo reditelja koji je došao iz Bugarske – šta on ustvari želi. Terao sam svoje, kao iz Stanislavskog, onako prirodnije, iskrenije i svedenije, a on je tražio nešto drugo – da bude široko, sa pokretima snažno pokazano i na kraju smo do premijere došli do rezultata. Mislim da sam sada na dobrom putu, i to naravno, može da se poboljša i radim na tome, i uglavnom sam to nekako usvojio. Druga predstava, „Devojčica koju su svi voleli“ je potpuno drugačija, tu treba više iz ugla govorne radnje da pristupim ulozi jer lovac čini okvir predstave, on daje i smisao predstave. Na početku i na kraju predstave ima monolog koji je sadržajni smisao predstave.

* Kako deca i roditelji reaguju na ovu tešku i aktuelnu predstavu?

- Skoro smo igrali u Budimpešti pa su me isto to pitali. Tema je široka, reditelj je ciljao istovremeno i roditelje i decu. Predstava je slojevita i iz nje, kao sa neke police, svi uzimaju svoje. Mislim da ono što deca treba da razumeju – to i razumeju, što je za roditelje ili učitelje – to i oni razumeju. Znači, svi dobijaju nešto iz ove predstave. A što se tiče publike, obožavam ih, i oni su razlog što sam tu, u ovom pozorištu, već tri godine.

* Šta je lakše, igrati na srpskom ili na mađarskom?

- Mađarski mi je maternji jezik ali sticajem okolnosti živim u takvoj sredini gde se govore oba jezika. Moja žena je iz porodice gde se pričaju oba jezika, moja deca govore oba jezika, a sad u obdaništu uče i engleski i italijanski, tako da se baš trudimo da pričamo više jezika. Naravno, na sceni je to sve drugačije. Prihvatam takve uloge za koje mislim da mogu da ih dobro uradim i usvojim. Na akademiji nisam učio dikciju srpskog jezika, to na probama moram da usvojim pa tražim asistente, lektore. Dok sam bio u Narodnom pozorištu glumci srpske drame su mi pomagali.

* Za ovih 20 godina, od kako ste diplomirali, promenili ste nekoliko pozorišta. Šta nosite iz svakog od njih?

- Iskustvo. To je najbitnije. Sve ima svoje faze u životu, tako i pozorišta. Ja sam došao u tu fazu, od kada sam postao roditelj, da pređem u dečije pozorište kako bih naučio nešto novo. Dokle ću ovde ostati, nemam pojma. Dok sam radio u KPGT-u naučio sam nešto sa pokretima, onda su usledili Salašarsko pozorište, Ben Akiba, Kostolanji pozorište, Novosadsko pozorište, Narodno pozorište, senćansko pozorište, u Mađarskoj sam igrao svuda i svugde sam mnogo naučio jer svako pozorište ima nešto svoje. To što sam zaposlen u Dečjem pozorištu ne znači da sam samo tu angažovan, igram i predstave za odrasle, režiram…

* Dobitnik ste brojnih nagrada, koliko su Vam one važne?

- Za mene su to „stanice“ u životu koje označavaju jedan period u kojem sam radio i rezultat su tog perioda. To je samo jedan trenutak kad se čovek suočava sa situacijom a za mene je to odskok i daje mi snagu za dalje. Ne doživljavam ih kao kraj nečega već kao početak nekog novog perioda. Nagrade su dobre i treba ih doživeti i značajne su za glumca jer je to kao neko ogledalo i odgovor publike i žirija gde smo, šta smo i stručno koliko smo napredovali.

* Svestrani ste umetnik, režirate, glumili ste i na filmu, radili ste reklame, opere, dečije predstave, scenografiju… Šta Vam je od toga najlepše?

- Ono zbog čega sam sve ovo radio je znatiželja. Takav sam, interesuje me sve oko pozorišta. Jedino što do sada nisam radio je pisanje teksta. Bio sam dramaturg ali nisam pisao. Možda će doći trenutak kada ću i napisati neki komad. Tek kada iscrpim sve snage pozorišta, onda ću ga i ostaviti. Ali mislim da do tog trenutka neće doći jer pozorište pruža mnogo i ne može tako lako da se iscrpi. Najradije se bavim operom, jednu sam samo režirao, „Turandot“ u Kikindi, i to me je nekako najviše ispunilo. Da, to bih rado režirao u budućnosti, ako bih dobio šansu. A ako bih sve počeo iznova, možda bih bio reditelj u operi.

* Već više od deset godina vodite dramske radionice?

- Da, pripremam talente za akademiju. To su radionice u pozorištu „Deže Kostolanji“ za srednjoškolce i studente, ne samo iz Subotice, već iz cele Vojvodine. Dvoje su sad trenutno na studijama u Budimpešti gde je baš velika konkurencija, od hiljadu kandidata primaju deset. U Novom Sadu imam njih sedmoro koji studiraju na akademiji a pohađali su moje radionice.

 

HEIMATBUCH (KNJIGA O ZAVIČAJU) – NARODNO POZORIŠTE SOMBOR

PRIČA O LJUBAVI U MRŽNJI

Predstava Heimatbuch (Knjiga o zavičaju) autorke Kaće Čelan, u režiji Gorčina Stojanovića premijerno je izvedena na sceni Narodnog pozorišta Sombor 16. oktobra 2015. godine. Radi se o ljubavnoj priči između zatočenice logora u Gakovu u koji su bili saterani vojvođanski Nemci, podunavske Švabe i komandanta logora Dragiše Pavlovića. Predstava govori o stradanju porodica Drah i Šmit, o stradanju ljudi samo zbog pripadnosti određenoj naciji.

Tema golgote Nemaca posle Drugog svetskog rata u Vojvodini, dugih nekoliko decenija bila je gotovo tabu tema. Komad Heimatbuch je svoju praizvedbu imao 1988. godine u Subotici, 2006. je postavljena na nemačkom jeziku u Direnu (Nemačka). Prošle godine došla je gotovo na samo mesto na kome se i dešava, u Sombor, samo nekoliko kilometara od Gakova, gde se nalazio logor za vojvođanske Nemce, kroz koji je, prema nekim podacima, prošlo između 17000 i 22000 ljudi, od kojih je preko osam hiljada tu i skončalo.

- Ova tema je bila potpuno novo iskustvo za mene. Nisam znala šta se zapravo na teritoriji Vojvodine dešavalo, jer rodom nisam odavde i bilo mi je uzbudljivo upoznati se sa tom istorijom, sa podunavskim Nemcima i svime što se dešavalo u Vojvodini. Tek nakon premijere sam saznala da je to na neki način i dalje škakljiva tema i da predstava izaziva određene reakcije. Mislim da je to jako dobro, jer smo pokrenuli priču koja je zaboravljena ili stavljena sa strane. Važno je da pričamo o ljudima koji su živeli na ovim prostorima i koji su doživeli tako neprijatne, ali i prijatne stvari, u tako teškim uslovima. Za mene je ovo veoma dobra predstava, divno smo radili. Mislim da je važno za ovo pozorište, ali i teatarski život u Srbiji, da se pomene taj segment istorije – kazala je glumica Milica Janevski, koja igra ulogu Marije Šmit, zatočenice logora, supruge i majke dvoje dece.

– Mislim da smo svi lako i brzo zavoleli ljude koje igramo. Meni je dopalo da u predstavi imam muža i dvoje dece, što trenutno nema veze sa mojim privatnim životom. Komad je tako tačno i lepo napisan, da je zaista bilo lako taj lik „nalepiti“ na sebe – ispričala je Janevski.

- Komad Heimatbuch Kaće Čelan je sačinjen od fragmenata sećanja na priče koje je čula kao dete iz kolonističke porodice. Njen život u Ratkovu je bio snažno obeležen činjenicom da je njena najbolja drugarica bila Nemica, čija porodica nije otišla u Nemačku, već se vratila u Ratkovo, odnosno onda još Parabuć – objasnio je u oktobru prošle godine reditelj Gorčin Stojanović. Više je razloga zašto je ovaj komad postavljen na sceni Narodnog pozorišta Sombor:

– Kaća Čelan je moja draga prijateljica i prva stvar koju sam u životu radio u vezi s pozorištem, kada sam bio četvrti razred gimnazije u Sarajevu, je da sam bio asistent režije na jednoj njenoj predstavi, pošto je ona i reditelj, i glumica i pisac. Ja jako volim Heimatbuch, sećam se kada je napisan i kada ga je Dušan Jovanović režirao. Tu predstavu sam gledao dva puta i jako sam je voleo. To je komad koji sam ja uvek želeo da radim i razmišljali smo o tome još dok je Srđan Aleksić bio upravnik Narodnog pozorišta Sombor. Ipak, tada su bile drugačije okolnosti u ansamblu, ali nismo smatrali da je to tabu tema. Jednostavno, tada se nisu stekle okolnisti, ali sada jesu. Moram da kažem da je umetnički direktor Dušan Jović, ne prelomio, nego je smatrao da je to nešto što je važno. I ja, i Mihajlo Nestorović smo smatrali da je to dobar pozorišni pristup, jer se radi o vrsti pisanja, koje se više ne neguje: fragmentarna dramaturgija koja se bavi samo golim klimaksom scena. Ne pravi dugačke uvode i izvode iz scena, ja to zovem publicistička dramaturgija. Taj trenutak kada kao da stavite zidne novine na scenu, što nekada može estetski da bude vrlo uspešno, ali se najčešće svede na to da glumačko majstorstvo nije neophodno, pa ni rediteljsko. Ja sam vrlo konzervativan i staromodan i verujem da pozorište, kao i druge umetnosti, i tu uključujem i fudbal, zahteva majstorstvo – rekao je reditelj predstave Gorčin Stojanović.

Prema rečima reditelja, još jedan razlog je odlučio da Heimatbuch bude na repertoaru somborskog teatra.

- Gakovo je tu pored Sombora, Ratkovo, odnosno Parabuć je takođe blizu, prolazimo kroz njega kada idemo za Novi Sad. Na kraju krajeva, u srpskom jeziku nemate ni jedan ozbiljan tehnički izraz koji nije nemačkog porekla. Veoma smo pod uticajem te kulture i kada se nabroje sve manjine, tek poslednjih godina postoje i Nemci. Oni su jedno vreme bili nepostojeći, kao da ih nije ni bilo. Ima još jedan razlog, koji je krajnje lični. Moja porodica po ocu je bila takođe kolonistička, ali u Banatu. Moj pradeda – solunac – je dobio nemačku kuću, a pokojni deda, koji je počeo kao podoficir jugoslovenske kraljevske vojske, a kasnije oficir partizanske armije, je nije voleo. Prodao ju je onog trenutka kada je mogao – ispričao je Gorčin Stojanović.

Marko Marković odlično igra ulogu Dragiše Pavlovića, upravnika logora za podunavske Švabe u Gakovu, koji se zaljubljuje u šesnaestogodišnju Nemicu Rozu Drah.

- Imamo nežnu priču između jednog čuvara logora i jedne Nemice, toliko ljudsku, koja je Kaći Čelan bila, što iz ličnih razloga, jer je doživela te stvari, gde je zbog jednoumlja stradala jedna grupa ljudi samo zato što su pripadali Nemačkom narodu. Onda je jedan okoreli komunista, ali pametni veterinar iz Smedereva, koga ja igram, postavio jednu hamletovsku dilemu: da li je sloboda ljubav ili je ljubav kada nekoga oslobodiš iz logora.

Praktično su svi oni bili u logoru i svi imamo neki mikrosvet u kome dobro funkcionišemo. Zahvaljujući tom veterinaru je spaseno nekih sedamdesetak ljudi. Kad god putujem od Novog Sada ka Somboru, prođem kroz Ratkovo, kroz Parabuć i pomislim da ima tamo jedna crkvcica gde je sahranjeno to dete, koje se kasnije pojavilo, posle tog logora i gde su ti čuvari logora nastavili da žive sa Nemcima koji su tu bili i shvatili da je besmisao rata i osvete nešto što uvek treba da se pomene. Imena koja se čitaju u ovoj predstavi, koliko god bila uvek ista, koliko god da odete u kragujevačke Šumarice 21. Oktobra, u Jasenovac u bilo koje masovno stratište, shvatite stravu tog trenutka. Da se u toj priči rodi jedna ljubav? Zar to nije divno? O tome pričamo mi u ovoj predstavi. Ništa ne dokazujemo, ništa ne potenciramo.

Marko Marković, koji je rođen u Kragujevcu, već dugi niz godina igra u somborskom pozorištu, ali su mu pojedini segmenti istorije zapadne Bačke ostali nepoznati.

- Nisam znao ništa o tim događajima i mislim da je ta naša istorija koju učimo u školi prilično štura. Stvarno mi je bilo fascinantno da se na ovim prostorima tako nešto događalo. Sombor je jedna predivna multikulturalna i multietnička sredina. Imam ovde puno prijatelja Mađara, Hrvata, ne znam koliko nacija. Upoznao sam se i sa nekim Šokcima i Bunjevcima. Ja ne vidim u tome nikakav problem. Onda pomislim: čekaj, ova žena je napisala taj komad samo zato što su ovi bili Nemci? I samo zbog toga su ubijeni? Da! Jer su se neki svetili. I onda, taj upravnik logora je imao toliko svesti da kaže: čekaj bre! Zašto? Taj upravnik se kasnije vratio u Smederevo, izašao je iz komunizma i prema nekim istorijskim podacima, koji nisu provereni, završio je na Golom otoku. U Gakovu su svi bili zatočenici: i ti čuvari i taj narod koji je bio tamo. Ja sada ne mogu da zamislim da se tako nešto dogodi u Somboru. Bojim se da tako mirišu te varnice – rekao je Marko Marković.

Prema najavi direktora Narodnog pozorišta Sombor Mihajla Nestorovića iz oktobra prošle godine Heimatbuch je prva predstava iz ciklusa koji je posvećen somborskim autorima, ljudima, umetnicima, stvaraocima, pričama. U međuvremenu je u Narodnom pozorištu Sombor, krajem marta ove godine, kao druga iz tog ciklusa, premijerno prikazana predstava Gogoland, po motivima istoimenog romana Janoša Hercega, akademika i književnika iz Sombora, u režiji Andraša Urbana i dramatizaciji Kate Đarmati.

 

MARTA AROKSALAŠI STAMENKOVIĆ, DIREKTORKA DEČIJEG POZORIŠTA SUBOTICA

PREDSTAVAMA ZA NAJMLAĐE NEGUJEMO BUDUĆU PUBLIKU

Dečije pozorište Subotica prisutno je na ovogodišnjem festivalu sa dve predstave. Tim povodom razgovarali smo da direktorkom ovog pozorišta, Martom Aroksalaši Stamenković koja je sedmu godinu na čelu ove kuće. Ovo dečije pozorište na repertoaru ima čak 40 predstava za decu i to na tri jezika: srpskom, mađarskom i hrvatskom.

* Veliki je uspeh naći se u selekciji, od pet predstava za decu, čak dve su vaše, jeste li to očekivali?

- Iskreno govoreći, nadali smo se da ćemo proći selekciju i to sa obe predstave – predstavom na srpskom „Par cipela“ i „Devojčicom koju su svi voleli“ na mađarskom. Subotičko dečije pozorište radi i živi preko 80 godina i ima svoju ozbiljnu tradiciju. Trudimo se svake godine da u okviru repertoara pripremimo deci ono što njih zaista zanima, ali i predstave koje će našu kuću predstaviti na festivalima. Samo raditi u okviru svog pozorišta nije izazov za ljude koji rade u pozorištu. Pravi izazovi su napraviti neku predstavu sa kojom možemo odmeriti svoje sposobnosti, tehničke mogućnosti i maštu i sve ono za šta smo se školovali u životu. Naravno da uvek želimo da idemo napred. Subotičko dečije pozorište pruža uvek šansu mladim rediteljima. Nama je jako žao, vrativši se potpuno lutkarstvu kao formi dečijeg stvaralaštva, što mi više ne negujemo klasičan način dramskog stvaralaštva, klasično lutkarstvo, nego lutkarstvo koje je sada više – manje kombinacija više formi. Verujemo u lutku kao objekat, predmet, sa kojim se deca najviše identifikuju. Ali idemo dalje, eksperimentišemo, trudimo se da budemo savremeni, moderni, što se na kraju krajeva vidi zahvaljujući mogućnostima i sposobnostima samih glumaca.

* I danas ste ponovo gledali „Par cipela“, a deca su nasmejana i zadovoljna izašla iz pozorišta…

- Mislim da je publika, videvši ovu trojku na čelu sa gospođicom Jasminom Pralijom, za koju sa ponosom ističemo da nam je gošća iz Hrvatske, mogla da bude zadovoljna. Jasmina je maltene već članica našeg kolektiva jer već tri godine radi u projektima naše kuće, ali naravno, sjajna su i dva glumca Greguš Zalan i Bela Kalo. Subotičko dečije pozorište nema odvojenu dramu, već jedinstvenu umetničku jedinicu koja radi na tri jezika: srpskom, mađarskom i hrvatskom. Ovo je primer nepostojanja jezičke barijere, a verujem da publika nikad neće zameriti glumcima ako akcenat nije bio najsavršeniji na srpskom jeziku. Ova tri glumca mogu i pružaju sebe, „prelaze rampu“ i igraju sa mnogo energije, duha i ljubavi. Priznajem da sam do sada svaku predstavu odgledala. Lično sam zaljubljena u njih troje, u način kako igraju, a onim što su prikazali – pokazali su da glumac mora da bude svestran. Današnja publika zahteva od glumca da peva, igra, animira i da je na kraju i šarmira. Malo sam pristrasna, ali mislim da su oni stvarno sjajni.

* Kakva je predstava „Devojčica koju su svi voleli“?

- Predstava je malo drugačija, filozofskija, obrađuje temu ljubavi a konkretnije, rekla bih, obrađuje odnos prema deci koji danas imamo u savremenom životu. Sve se nešto zaklinjemo u decu, svi smo spremni sve da žrtvujemo za decu ali, nažalost, u realnom životu se ne dešava tako. Predstava je kombinacija savremenog života i fikcije. Sve je nekako upakovano tako da glumac izlazi na scenu i obraća se deci rečima: „Vi ste naša budućnost, sve ćemo uraditi za vas u životu, ne damo vas, sve su oče u vas uprte…“ a onda se završava njegovim nastupom koji pokazuje da je sve jedna šarena laža, velika politička kampanja u kojoj se i deca upotrebljavaju. Predstava je i za odrasle, prava porodična predstava, jer uočavamo da mnogi roditelji dolaze sa decom u pozorište pa moramo da budemo aktuelni, zanimljivi, i detetu, i roditelju. Nažalost, nismo mogli da titlujemo predstavu, iako smo razmišljali o tome, jer deca ne umeju da čitaju, a ako bi im roditelji čitali nastao bi žamor. To nam ne bi odgovaralo jer je predstava ozbiljna i zahteva veliku koncentraciju glumaca na sceni.

* Šta je ono što vas izdvaja i razlikuje od drugih pozorišta?

- Ono po čemu smo specifečni i jedinstveni kao dečije pozorište u Srbiji je negovanje „teatra u pelenama“. Izvodimo projekte za bebe već sedmu godinu. To sam videla jednom u Mađarskoj, zaljubila se u te projekte i rekla da ako ikada budem bila u mogućnosti da unesem neke novitete to će prvo biti „teatar u pelenama“. Svake subote u 17 časova igramo projekte za bebe i imamo šest različitih naslova. Svake godine obradujemo publiku sa po jednom novom predstavom i imamo puno publike koja nam dolazi iz Sombora. Posebna radost je kad nam kažu: „Mi smo došli iz Sombora“. Žao mi je što somborsko pozorište, koje ja veoma poštujem, i sam Sombor, nemaju svoje dečije pozorište. Jer, iako Somborci prave dečije predstave, drugačije je kad dečije pozorište postoji i ima svoj repertoar. Imamo lepu saradnju sa somborskim pozorištem, u poslednje vreme nas redovno zovu na svoj „Pozorišni maraton“. Mislim da svaki grad treba da ima teatar za najmlađe jer se na taj način neguje buduća publika. Sombor, kao grad, poznat je po tome da ima fantastičnu publiku. Bila sam zatečena nakon predstave „Par cipela“ da ova deca nisu ni šušnula na predstavi i drugačiji su nego subotička deca koja su isto tako fantastična, samo, naša publika je naučila da komentariše, da priča i ima interaktivni odnos sa predstavom. Naravno, aplauz na kraju je pokazao da im se dopalo to što su videli.

 

IVANA KUKOLJ SOLAROV, PREDSEDNICA ZAJEDNICE PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE

U VOJVODINI SE PRAVE NAJBOLJE PREDSTAVE

Ivana Kukolj Solarov izabrana je na mesto predsednice Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine decembra prošle godine. Ona je ujedno i direktorka Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu i to od 2012. godine.

* Koji je Vaš zadatak kao predsednice Zajednice?

- Meni ova funkcija laska ali i budi veliku odgovornost s obzirom na istorijat Zajednice i istorijat festivala. Profesionalno sam odrastala uz ovaj festival i moj prvi susret sa njim je bio upravo u Somboru kada sam prisustvovala kao zaposlena u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“. Predsednik Zajednice je tu da Zajednicu održi u životu, pre svega sa njenom glavnom misijom, a to je da se pomaže vojvođanskim pozorištima u njihovom opstanku i napretku i da se Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine održi u životu. Zrenjaninsko pozorište je imalo sreću i privilegiju da od 2005. do 2009, zahvaljujući zalaganju svih članova, bude domaćin festivalu. Ali festival je zamišljen da se „šeta“ iz jednog grada u drugi kako bi na taj način podjednako, u svim delovima Vojvodine, promovisao kvalitetan pozorišni život.

* Koliki je budžet ovogodišnjeg festivala?

- Ovaj, najstariji pozorišni festival na prostoru bivše Jugoslavije, je verovatno jedini festival koji se realizuje sa tako malim budžetom a da ima tako kvalitetan program. Očekujemo sredstva od Pokrajine, koja su 50 odsto manja u odnosu na prošlogodišnja zbog teškog finansijskog stanja u Pokrajini, potom sredstva od Republike, ali još ne znamo koliko ćemo dobiti, i očekujemo od grada domaćina 500 hiljada dinara. Verujem da ćemo uspeti da realizujemo ovaj festival najskromnije moguće. Festival ne plaća nijednom pozorištu učešće – svako pozorište dolazi na takmičarski program o svom trošku. Jedini trošak je smeštaj nekih učesnika, žirija, i nagrade koje su po visini vrlo skromne. Ali bez obzira na to, da ne počnemo festival s kukanjem, ipak možemo da budemo zadovoljni programom, da kažemo da je, bez obzira na smanjenu produkciju, selektor ipak imao težak zadatak – da izabere predstave koje će se u okviru šest takmičarskih dana izvesti pred somborskom publikom posle toliko godina pauze. Standardno, u Vojvodini se prave najbolje predstave u odnosu na celu Srbiju, naravno izuzimam Beograd jer je on veliki centar po svemu pa i u pogledu pozorišta. Najvažnije, ovaj festival je podjednako okrenut i odraslima i najmlađoj pozorišnoj publici.

* Koliko će biti nagrada?

- Broj nagrada je standardan (najbolja dramska predstava, najbolja dečija predstava, nagrada za scenografiju, kostim, muziku, kreaciju lutaka, glumačke nagrade), s tim što smo napravili samo korekciju u nazivima: imamo najbolju mušku ulogu, žensku ulogu i epizodu. Uveli smo i jednu nagradu za najboljeg glumca u predstavi za decu. To je ove godine novina pošto ovaj vojvođanski festival ravnopravno tretira predstave za decu i za odrasle. Oni se ravnopravno takmiče u svim svojim segmentima a to možda nekima, koji stvaraju u pozorištima za decu, deluje da su u neravnopravnom položaju. Međutim, to je način da se dokaže da se pozorištu za decu mora pristupiti podjednako ozbiljno kao i drugim dramskim predstavama. Tu je i memorijalna nagrada prerano preminule glumice Ivane Mirkov Lačić mladim umetnicima kao podsticaj za koju novčani iznos dodeljuje njena porodica te specijalna nagrada koja, u zavisnosti od mišljenja žirija, može biti dodeljena za razne aspekte u predstavi.

* Kako se bira žiri?

- Svaka članica Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine šalje svoj predlog za onoga za koga smatra da bi trebalo da se nađe u žiriju i onda se glasa. Oni koji dobiju najviše glasova bivaju kontaktirani i ako im obaveze dozvoljavaju – postaju članovi žirija. Prema propozicijama samo jednom se može biti u žiriju, znači članstvo u žiriju se ne ponavlja za razliku od selektora koji taj posao obično radi dve godine.

* Kakva je bila protekla pozorišna sezona u Pokrajini?

- S obzirom na teške uslove u kojima svi radimo, jer svi imamo problema sa finansijama i racionalizacijom, mislim da je i protekla sezona bila uspešna. Problem sa finansiranjem nije samo što dobijamo malo sredstava za produkciju već i potpuno neracionalno insistiranje na smanjenu broja zaposlenih, bez ikakve svesti o tome koliko su neki zaposleni u pozorištu neophodni. Svako dalje otpuštanje zaposlenih dovešće ozbiljno u pitanje normalno funkcionisanje pozorišta. Radi se o pozorištima koja imaju sjajne ansamble i koja iz godine u godinu prave sjajne predstave. Ako hoćete da pravite dobre predstave, nije presudan novac. Presudne su ideje i dobar ansambl a svako vojvođansko pozorište to ima. Ono što je najvažnije je da vojvođanska pozorišta imaju i svoju vernu publiku.

* Zrenjaninsko pozorište je prisutno na ovogodišnjem festivalu sa dve predstave. Da li vam je to bilo očekivano?

- To je za nas uspeh, zadovoljstvo i čast, ali i cilj nam je da se svake godine pojavimo na vojvođanskom festivalu. U pitanju je selektorski festival, dakle ne zavisi samo od naše želje i onoga kako smo radili da li ćemo biti prisutni, već od toga kako nas selektor vidi. Drago nam je da je selektor prepoznao naš rad i okarakterisao ga kao dovoljno kvalitetan da se nađe u ovako jakoj konkurenciji. Predstave je, kao i uvek, selektor izabrao po svojoj savesti i ukusu tako da je svaka selekcija, pa i ovogodišnja, obeležena ličnošću selektora. Verujem da su se još neke predstave mogle naći na festivalu ali ograničeni smo propozicijama koje smo sami napravili. Mi smo pozorište koje ima dva glumačka ansambla, dve scene – dramsku i lutkarsku, kao da smo dva pozorišta u jednom. Naša lutkarska scena je izuzetna, sigurno jedna od najboljih u Srbiji. Somborska publika će konačno imati priliku da nas vidi pošto dugo nismo igrali u Somboru. Imamo tremu, kako zbog toga što igramo na festivalu, ali i zato što igramo pred somborskom publikom.

 

Fotoreporter Festivala Milan Đurđević