Заједница професионалних позоришта Војводине
Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine
Szinházak közössége üzleti társaság
Comunitatea teatrelor profesioniste din Vojvodina
Заєднїца професийних театрох Войводини
Spoločenstvo profesionálnych divadiel Vojvodiny
Association of professional theatres from Vojvodina

11. april 2016.

FESTIVAL UPRKOS FINANSIJSKIM NEDAĆAMA U KULTURI,

U SOMBORU PONOVO POSLE 16 GODINA

Sombor je najboljim vojvođanskim predstavama bio domaćin pomalo daleke 2000. godine. Ove 2016. godine, Sombor je ponovo domaćin, u teškim materijalnim uslovima za kulturu u Srbiji i Vojvodini. Uprkos svemu, festival počinje bez smetnji i sa lepim nadanjima za sve učesnike.

- Festival je u Somboru zahvaljujući našem pozivu upućenom Zajednici profesionalnih pozorišta Vojvodine da se 66. Festival održi u Somboru. Bilo je veoma važno sačuvati festival u ovom trenutku. Uvek se na prvo mesto stavlja finansijski momenat i hronična nestašica novca. Kako napraviti jedan veliki festival koji podrazumeva pet predstava za decu i šest večernjih igranja, kao i još nekoliko pratećih programa? To je maraton, ozbiljan festival. Svesni činjenice da novca nema, napravili smo jednu zanimljivu kombinaciju, koju su prihvatila sva pozorišta, a to je da svako finansira svoj dolazak na smotru. Nadam se da ćemo uz podršku Grada Sombora uspeti da budemo dobri domaćini, da ćemo pružiti dobar komfor, prisustvo medija, kritičara, publike, pozorišnih poslenika iz Srbije i inostranstva. Srećom, naše pozorište je tehnički izuzetno opremljeno, kao ni jedno u Vojvodini, tako da mislim da će se svi osećati bolje nego kod kuće. Bitno je da sve predstave imaju dovoljno vremena za tehničku montažu – kaže direktor Narodnog pozorišta Sombor Mihajlo Nestorović.

Ovogodišnja selekcija pomalo odstupa od klasičnog pozorišta, ali svakako obećava uzbudljiva izvođenja, dodaje Nestorović.

- Nadam se da će ovakva selekcija privući Somborce da pogledaju presek pozorišnog stvaralaštva u Vojvodini u prethodnoj godini. Možda se nekome izbor predstava čini malo čudnim, jer se baziraju na pokretu i nekonvencionalnom pozorištu, da reč nije baza predstave. Mislim da je upravo to zanimljivo, da je to izazov za publiku i da je to ono što treba da se vidi, jer mi u Somboru ne gajimo takav teatar, ali neka pozorišta u Vojvodini izuzetno podržavaju taj pristup. Zanimljivo je preplitanje klasičnih dramskih formi kroz nešto što bi neko nazvao eksperimentom, a to zapravo više nije. To je upravo kvalitet ovog festivala – naglašava Nestorović i još kaže:

Interesovanje publike je zadovoljavajuće, ulaznica još ima. Cene su zaista simbolične, mislim da publika treba da dođe u što većem broju i pogleda sve predstave te da naprave paralelu između predstava koje se igraju u Vojvodini i predstava koje imaju priliku da vide na sceni Narodnog pozorišta Sombor. Ponosim se činjenicom da je Sombor na festivalu zastupljen sa dve predstave: Julije Cezar u koprodukciji sa Gradom teatrom Budva i Kulturnim centrom Svilajnac, te predstavom Heimatbuch, koju je režirao Gorčin Stojanović. Mislim da smo ozbiljni kandidati za neku od nagrada na ovom festivalu – veruje Mihajlo Nestorović.

Tivadar Farago

 

Žiri na početku festivala…

Biljana Keskenović, glumica i predsednica žirija

 * Kakva su Vaša očekivanja od ovogodišnjeg festivala?

- Moja očekivanja su da vidim ono što je najbolje u vojvođanskoj produkciji. Pre svega, ovo je najstariji festival u zemlji i jako sam zadovoljna i srećna što smo upravo mi domaćini ove godine. U selekciji je 11 predstava, pet za decu i šest za odrasle i očekujem vrlo dinamičan festival.

* Dve somborske predstave su na repertoaru, kako ćete im pristupiti kao predsednica žirija?

- Naravno, pre svega profesionalno. Gledaću sve predstave kao da ih gledam prvi put, računajući tu i predstave Narodnog pozorišta Sombor. Nadam se da će sva pozorišta dati svoj maksimum na ovoj sceni.

* Kako ocenjujute današnji trenutak u kojem se dešava ovaj festival kada je sredstava sve manje? Kako vidite budućnost kulture i pozorišta?

- Vidim ih kao neka crna predviđanja. Ako je kultura u zemlji Srbiji na nivou statističke greške, bar po onome šta se izdvaja iz republičkog budžeta, onda naravno ne možemo ni da imamo preterana očekivanja. U momentu kada se sve racionalizuje, štedi, a počelo se, na žalost baš u kulturi, nisam sigurna da će to doneti velike i značajne uštede u budžetu. Mi, koji se bavimo kulturom i radimo u kulturi, uprkos svemu, borimo se na dnevnom nivou. Nije prvi put, ali mislim da je sad situacija vrlo dramatična i mi ćemo se truditi, što se tiče somborskog pozorišta pre svega, da objasnimo osnivaču i ostalima da mora da postoji neki optimum da bi ovo pozorište funkcionisalo na profesionalnom nivou.

T. F./ T. S.

 

OTVORENA IZLOŽBA O ĐORĐU LEBOVIĆU

SVEDOK PROTIV SVOJE EPOHE

Kada sam se vratio iz logora u život, video sam pred sobom samo dva izbora – zaboraviti ili govoriti. Prvi nisam mogao, znači drugi sam morao.” – Đorđe Lebović

Izložba o Đorđu Leboviću konačno je došla i u njegov rodni grad. U Gradskom muzeju Sombor u četvrtak, 7. aprila otvorena je izložba Pozorišnog muzeja Vojvodine „Đorđe Lebović – svedok protiv svoga vremena”. Izložba pokušava javnosti da približi raznorodno delo ove jedinstvene umne i stvaralačke pojave na našim prostorima. Na ulazu, posetioce očekuje bodljikava žica i logoraška odeća s jedne i uniforma SS-ovca s druge strane. Potom se nižu porodične fotografije, citati iz njegovih dela, slike i kostimi iz predstava rađenih po njegovim delima…

 U programu otvaranja učestvovali su Branimir Mašulović, direktor Gradskog muzeja Sombor, Zoran Maksimović, direktor Pozorišnog muzeja Vojvodine i Ivana Koči, viši kustos, a izložbu je otvorio Teofil Pančić, novinar, kolumnista i kritičar. Autorka izložbe istakla je da se za istraživanje predstavljanja ličnosti Đorđa Lebovića opredelila iz više razloga, ključni je – podstaći širu javnost na kulturu sećanja na humanistički angažman i stvaralaštvo ličnosti kakva je Lebović koji je i sam podsticao kulturu sećanja.

 - Delo Đorđa Lebovića u raznim domenima književnog i dramskog stvaralaštva je značajnije, nego što su njegov odjek i slava. On spada u najviši red srpske i eksjugoslovenske književnosti u drugoj polovini 20. veka, što možda nije prepoznato na pravi način. Kada se pre desetak godina posthumno pojavio „Semper idem”, ja sam napisao, i to mislim i danas, da je to prvo remek delo srpske književnosti 21. veka. To je u svakom pogledu izuzetno ostvarenje u kontekstu svetske književne produkcije, kada je u pitanju holokaust u najširem smislu. Iako u njoj nema Aušvica, u njoj je sve ono što dovodi do jednog Aušvica, u njoj su te male, sitne ljudske zlobe, netrpeljivosti i mržnje čiji zbir na jednom mestu omogućuje kondenzovanje jednog velikog zla. U sam vrh književnosti spada i njegovo dramsko delo, pre svega „Nebeski odred”. Lebović je pisac čije je stvaralaštvo, na žalost, zbog tema kojima se bavio, danas više aktuelno nego što bismo voleli da bude. To je zato što se radi o piscu izuzetnog senzibiliteta i vi Somborci imate veliki razlog da budete ponosni na Đorđa Lebovića, ne zato što je bio Somborac, već zato što je bio veliki pisac – kazao je Teofil Pančić.

 Otvaranju izložbe su prisustvovale i predstavnice tri generacije porodice Lebović, supruga Zlata, ćerka Gordana i unuka Isidora.

- Kad smo otišli u Izrael, nakon zahuktavanja zla ovde, kada je najvažnije bilo jesi li Srbin, jesi li Hrvat, jesi li Albanac, šta si, tamo nas je dočekalo nešto drugo. U to vreme dolazilo je puno Rusa u Izrael i nisu svi bili Jevreji, neki su iskoristili priliku da izađu iz Rusije. Valjda od straha da ne budu otkriveni, stalno su, u školi u kojoj smo učili jezik, pitali: „Jesi li Jevrej? Jesi li Jevrej?” Đorđa je to jako nerviralo! I, u jednom trenutku, znala sam da će napraviti skandal. Pocrveneo je i rekao: „Nisam. Ja sam Somborac.” Što je jako zbunilo sagovornike, nisu znali šta je Sombor, grad ili država, pa su ga od tada obilazili. Kada smo se vratili iz Izraela, 2000. godine, prvo što je želeo da uradi jeste da poseti Sombor. Mi smo došli ovde, odseli nedelju dana u hotelu, i on me je vodio da mi pokaže gde je sve živeo, a menjao je životni prostor: kod dede, tetke, teče, kasnije kod majke, kada se vratila iz inostranstva, tako da je Sombor za njega nešto što je duboko ostavilo traga. Zato, dragi moji Somborci, bio bi radostan da je ovde sa vama – rekla je prisutnima njegova supruga Zlata Lebović.

 Đorđe Lebović je rođen 1928. godine u Somboru, gde provodi veći deo svog detinjstva. Do Drugog svetskog rata se školovao u Zagrebu i Somboru, gde je 1944. deportovan sa porodicom u logor Aušvic-Birkenau. Autor je novela, memoarske proze („Semper idem” o detinjstvu u našem gradu), drama za pozorište i radio, filmskih scenarija i scenarija za strip. O logoraškom životu je progovorio u Logoraškoj tetralogiji („Nebeski odred”, „Haleluja”, „Viktorija” i „Vojnik i lutka”). U nekim dramama obrađuje teme iz srpske istorije („Sentandrejska rapsodija”, „Ravangrad 1900”), ali je najsnažniji pečat ostavio kao scenarista tzv. partizanskih filmova („Devojka sa Kosmaja”, „Valter brani Sarajevo”…). Lebović se oprobao kao scenarista akcionog crtanog stripa, koji je izlazio od 1977. do 1989. godine u 25 država sveta.

Tamara Stojković

 

TODOR VALOV, REDITELJ PREDSTAVE „PAR CIPELA“

PRENOŠENJE MAŠTE U STVARNOST

Dramatizaciju i režiju neuobičajene predstave „Par cipela“ Dečijeg pozorišta Subotica potpisuje bugarski reditelj Todor Valov. Ovaj, iskusan reditelj, dolazi iz zemlje u kojoj je lutkarski teatar na veoma visokom nivou. Rediteljskim poslom se bavi već 23 godine a postavio je više od 80 naslova i to u Bosni, Crnoj Gori, Rumuniji, Srbiji kao i jednu lutkarsku monodramu u Nemačkoj.

Predstava „Par cipela“ predstavlja harmoniju tri igre: lutkarstva, maske i žive igre. U predstavi igraju glumci Jasmina Pralija, Bela Kalo i Zalan Greguš koji su dali sve od sebe a najmlađa somborska publika je to umela da nagradi gromoglasnim aplauzom.

Priča prati zaljubljeni par, Tinu i Nikolu, koji maštaju da ceo život provedu zajedno, bez problema. Međutim, u realnom životu ne odvija se sve kao u mašti, a oni nisu običan par. Oni su par novih cipela u izlogu jedne prodavnice velegrada, tačnije Pariza, koji s nestrpljenjem čekaju da krenu na svadbeno putovanje. Poruka predstave bi mogla biti da je u mašti i u realnom životu, najvažnija ljubav.

Na početku našeg razgovora, reditelj je rekao da je sve što je važno hteo da kaže, i sve što misli o ovoj predstavi i vrednostima koje ona propagira pokušao kratko i jasno da istakne upravo u „Reči reditelja“.

* Pored velikog broja urađenih predstava za decu, da li ste nekada radili neki dramski komad i za odrasle?

- Ja sam pre svega lutkarski reditelj i to sam specijalizovao. To ne znači da ne bih mogao da uradim nešto za odrasle, ali me više zanima lutkarstvo i mogućnost izražavanja na drugačiji način, ne samo kroz telo glumca, već kroz razne druge elemente, simbole, predmete, lutke, kroz igru… Više me zanima rad sa muzikom kao i rad na predstavama bez teksta. Svaki čovek, samim tim i svaki reditelj, ima svoju vrstu mašte, tako da ja maštam u ovoj formi, tako isto i čitam tekstove, uvek zamišljam lutke i predmete i stvara se neka interesantna slika kako bi se to moglo postaviti na sceni. Ne uzimam uvek tekst da radim na osnovu njega, već mi je veoma interesantno da jedan siže, ideju ili legendu uzmem kao polaznu osnovu. Dovoljno je da me neka tema na neki način inspiriše i onda istovremeno pokušavam da je uklopim u neku stilsku ili vizuelnu formu. Mogućnosti lutkarstva kao umetnosti su drugačije – u njemu ima mnogo više komponenti za izražavanje. Zato, u stvari, ne radim te klasične predstave i za odrasle. Pokušaao sam ali sam uvek zbog različitih razloga od toga morao da odstupim i uradim predstavu prilagođenu deci. Zbog toga sada najviše radim porodične predstave i biram teme koje mogu da gledaju i deca i odrasli.

* Do sada ste osvojili veliki broj nagrada na međunarodnim lutkarskim festivalima. Da li Vas one i dalje raduju?

- Naravno da se uvek radujete kada osvojite nagradu, ali iskreno, sada sam na takvoj nekoj „etapi“ ili „u fazi“ kada me one više ne zanimaju toliko. Najvažniji su mi proces i rezultat koji dobijem tokom rada i po završetku predstave, odnosno da ona odgovara mojim kriterijumima. Najveća nagrada mi je kada sam ja sam zadovoljan predstavom koju sam uradio i to me najviše raduje. Naravno, nagrade su nagrade, one su važne ali one su ipak nekako relativne jer su često neobjektivne. Tako da se na njih ne treba potpuno oslanjati.

* Kakva je situacija u zemljama u regionu kada je lutkarstvo u pitanju?

- Pozicija lutkarstva u odnosu na ostale grane umetnosti je slična u svim zemljama u našem okruženju, pa mogu reći i u celom svetu. Svugde su slični problemi i najtužnije i naproblematičnije je da ova vrsta umetnosti nema pažnju kakvu zaslužuje u društvu i kod nadležnog ministarstva, i nije dovoljno rasprostranjena, a naravno nikada nema ni dovoljno potrebnih finansijskih sredstava. Ona uvek ostaje u drugom planu. U zemljama koje na akademiji imaju odsek za lutkarstvo, ono je svakako više i bolje razvijeno i ima svoje mesto, a u zemljama gde ga nema – ne postoji ni njegova jasna struktura.

 

IZLOŽBA “70 GODINA NARODNOG POZORIŠTA SOMBOR – NAGRAĐENE PREDSTAVE”

IZ POZORIŠNOG ALBUMA SOMBORA

Izložba o nagrađivanim predstavama Narodnog pozorišta Sombor autorke Mirjane Odavić, muzejske savetnice Muzeja pozorišne umetnosti Srbije otvorena je u ponedeljak u foajeu somborskog teatra u okviru pratećeg programa festivala. Prva postavka izložbe “Iz pozorišnog albuma Sombora – 70 godina Narodnog pozorišta Sombor – nagrađene predstave” bila je u decembru u Beogradu, u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije. Da podsetimo, somborski teatar ove godine obeležava svoj – sedamdeset godina dug – profesionalni život, tokom kojeg je izveo preko 500 premijera i osvojio mnogobrojne nagrade na prestižnim festivalima širom naše zemlje. Na otvaranju izložbe govorili su Mihajlo Nestorović i Mirjana Odavić.

- Pre 70 godina, 25. novembra osnovano je profesionalno pozorište Sombor. Od tada do danas ovo pozorište je iznedrilo mnoga značajna imena iz sveta pozorišne umetnosti, mnoge glumce, mnoge upravnike koji su znali da pronose slavu ovog pozorišta i ono što je najvažnije ovo pozorište je redovan učesnik mnogih značajnih festivala, pa tako i svih 66. festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine. Od ovog trenutka počinjemo da planiramo narednih 70 godina, ulazimo u novi ciklus – istakao je Nestorović.

Izložba obuhvata period do 2014/15. a somborsko pozorište je od tada, za ovih godinu i po dana, do sada, osvojilo još sigurno pedesetak nagrada:

- Naš muzej je prošle godine imao izložbe koje su htele da prikažu rad pozorišta van Beograda. Tako smo imali izložbu o Kragujevcu, Zaječaru, Zrenjaninu, Užicu i Somboru. Ja sam imala čast da radim izložbu o ovom pozorištu i moram priznati da sam imala problem jer je trebalo 70 godina smestiti na jedan mali prostor i nametnulo se rešenje da se izložba bavi samo nagrađenim predstavama. Njih zaista nije malo i mislim da sam fotografijama i informacijama obuhvatila sve predstave. Želja mi je bila da ujedno podsetim i na 133. godine postojanja pozorišnog života u Somboru – kazala je autorka Mirjana Odavić.

 

JASMINA PRALIJA, GLUMICA U DEČIJOJ PREDSTAVI „PAR CIPELA“

Lutkarstvo je kod nas još uvek u pelenama


Prva predstava prvog dana 66. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine bila je za decu, i to Pjera Griparija „Par cipela“. U njoj, glavnu ulogu igra Jasmina Pralija koja je već tri godine angažovana kao spoljna saradnica u Dečijem pozorištu Subotica. Završila je glumu i lutkarstvo na osiječkoj akademiji, igrala je dosta u Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu, a nakon toga putevi su joj se protezali svuda po Evropi. U plesu je već 17 godina i trenutno kreira dosta plesnih monodrama kombinujući lutkarstvo i ples.

Zašto lutkarsko pozorište?

- Poslednja „stanica“ u kojoj sam se zaustavila je Subotica gde zaista uživam i dosta sam angažovana. Nakon studija sam shvatila da mi najviše odgovara lutkarsko pozorište, što zbog mašte, što zbog mogućnosti koje pruža a koje glumac ne može, kao i zbog dece koja su predivna publika, i tu sam se baš pronašla. Ono najnovije čime se bavim je predstava „Allegro con brio“, što znači veselo i živahno, koja je izašla pre oko mesec dana u kojoj su angažovani zajedno i mađarski i srpski ansambl. Ova predstava je bez teksta, spaja većinu vojvođanskih multikulturalnih nacija a zanimljiva je jer su u njoj vide lutkarska tehnika i zanat, od uv teatra do animacije predmeta i tkanina, pesme, plesa i to je svakako jedna dosta dinamična predstava.

Uspešno ste vodili dramsku sekciju u subotičkom dečijem pozorištu, šta je sada sa njom?

- Pošto živim na relaciji Hrvatska – Srbija, više je ne vodim jer nisam mogla ispunjavati sve dužnosti pa moja dramska sekcija na maloj pauzi. Čim se moj status, bilo gde, malo utemelji, obavezno ću nastaviti ili pokrenuti rad sa decom. U tome naprosto uživam. Deca imaju puno mašte, volje, energije za kreativnim radom, ne biste verovali, ali više nego odrasli, samo im treba neki impuls i treba im preneti tu ljubav da vide da se može raditi i uživati u glumi. Subotica ima lepu kulturu izlazaka, kako u pozorište tako i u galerije i na koncerte, pa su i dečije predstave odlično posećene. To sam prepoznala i zbog toga se verovatno i zadržala u Subotici jer publika ima bonton i ponašanje u pozorištu. Deca su izuzetna, osećaju ritam predstave, znaju odreagovati, plakati, aplaudirati, oni zaista uživaju i to se i oseća tokom predstava.

Koje ste poruke hteli preneti deci ovom predstavom?

- Moja osnovna poruka je bila da je ljubav večna. To je najjednostavnije što se iz ove naše predstave može pročitati. Ona traje, i bez obzira na nedaće i probleme mislim da će ljubav uvek postojati. Ova je predstava porodična – namenjena i deci i roditeljima i za sve je uzraste čime se veoma ponosimo. Deca i roditelji vide različite stvari u njoj, svako je gleda na svoj način i imamo dosta skrivenih malih simbola koje roditelji mogu prepoznati kao što su Čarli Čaplin, Edit Pjaf… – nešto što starija generacija razume. Klinci vide igru, boje, šale, slušaju muziku i stvarno mislim da je jako dobro kada se predstava radi za sve uzraste.

S obzirom da ste radili u mnogim gradovima u Evropi, možete li da napravite neku paralelu, kakva je situacija u lutkarstvu tamo i ovde, koliko je razvijeno, zastupljeno, koliko se u njega ulaže?

-  Mislim da je u kulturi svugde teško. Pogotovo ako nešto radiš iz čiste ljubavi a ne zbog novca. Lutkarstvo, kao umetnost, još uvek je na našim prostorima, ja bih to nazvala „u pelenama“, jer se smatra da je ono isključivo za decu. Meni to ne smeta jer se ja uvek trudim da ga spijom i sa drugim umetnostima pošto sam videla da se tako radi u svetu. Međutim, u Evropi nije slučaj da se prave lutkarske predstave samo za decu, ima i onih savremenih i za odrasle koje su dosta teške, što zanatski, što na planu priče. Trebalo bi da se i mi okrenemo i vidimo šta drugi rade i da shavatimo da od toga možemo napraviti jedan sasvim drugačiji vid umetnosti da ne bude samo za decu. Predstava „Par cipela“ je mali korak ka tome da i roditelji mogu doći i gledati i dečije predstave.

 

REVOLUCIJA OTKAZANA, Srpsko narodno pozorište – Forum za novi ples Novi Sad, Per.Art i Studentski kulturni centar Novi Sad

PUBLIKA UMEŠANA U REVOLUCIJU

Predstva Revolucija – OTKAZANA! za publiku počinje praktično čim kroči u pozorište, odnosno kada se zatvori ulaz. Bele majice i plave pantalone na glumcima, uz koje promiču i nijanse crvene boje, valjda još deluju na podsvest pa publika pažljivo sluša uputstva i deli se u grupe, svaka dobija neki zadatak i sledi polazak na scenu. Svi rade što je naređeno… i predstava je već uveliko u toku a publika u potpunosti uvučena u nju. Tako izgleda početak. Šta je to u čemu je publika učestvovala, govori koautor i reditelj Saša Asentić:

- Revolucija – OTKAZANA! je javni događaj, predstava, koju žanrovski određujemo kao kulturno-umetnički program. Čitav projekat je započet istraživanjem rada komunističkog koreografa – radnika Hansa Žana Vajta (Hans Jean Weidt) i njegove grupe Crveni plesači (Die Rote Tänzer), a završava se izvedbom koja poziva publiku na kritičko i donekle ironično istorijsko putovanje kroz nedavne revolucije u evropskom društvu, istražujući uloge plesa i performansa u tim prelomnim momentima – rekao je ukratko koautor i reditelj predstave Saša Asentić. Pitali smo ga i kakav odjek je do sada imala ova interaktivna predstava, s obzirom na njenu nekonvencionalnost?

- Predstavu smo do sada izvodili u Novom Sadu, Temišvaru i Hamburgu, dakle u potpuno različitim sredinama, no svaki put pokazalo se da su publici potrebne ovakve predstave koje stvaraju prostor u kojem publika može da učestvuje u kritičkom promišljanju društva, gdje ljudi u publici mogu da preispitaju svoju ulogu ne samo u pozorištu, nego i onu koju imaju kao građani u društvu, kao i da se svi zajedno zapitamo kakvu bismo umjetnost danas trebalo da stvaramo ukoliko želimo da ona bude i umjetnički i društveno relevantna. 

Svako izvođenje, čak i u istoj sredini, je uvijek drugačije i novo, jer upravo zavisi od same publike i njene reakcije, ali ono što je posebno zanimljivo na izvođenjima u Srbiji, jest vidjeti šta su društveni problemi i kako publika vidi njihova rješenja, sa kim bi se kao građani solidarisali, protiv koga bi protestovali, ali i kako bi reagovali u situacijiama različitih oblika nasilja i egzistencijalne neizvjesnosti, kojima smo nažalost svi izloženi i od kojih nas država ne štiti.

Možda je najbolji pokazatelj za “odjek” i mišljenje publike o predstavi to što smo svaki put nakon izvođenja u Novom Sadu i Somboru dobili brojne poruke od pojedinaca iz publike u kojima izražavaju svoje utiske o predstavi, značaj iskustva koje su doživjeli tokom predstave, kao i želju da predstava opstane na pozorišnoj sceni u Srbiji – ispričao je Saša Asentić.

Tivadar Farago

 

Fotoreporter Festivala Milan Đurđević